Нисам волела да будем ноћна птица, али кажу, са ким си – такав си. Све што сам рекла да никада нећу постати, постала сам. У неко доба рашириш руке као крила да допреш до мене. А ја не умем да те не дотакнем, јер птице су крхке и нежне, па могу да се повреде у лету.
Летимо ноћу. Највише нам се свиђа кад се пахуље, оне крупне и праве зимске спусте на моју капу, па их прстима топиш као кад си једном отопио мене. До тада је било тешко да неко у томе успе. Речи су најлепше ноћу. Тад из човека изађе све оно о чему притајено сања. Оне су слатке, јер их по устима не испирају друге птице. Само две срећне, које се не боје да лете. У ишчекивању зиме, грејемо се речима.
Чекајући први снег насанкавамо се топлим говорењем у ноћи, па се трудимо ко ће више и ко ће боље. Љубав је, као некад, „преко жице“. Ако се неко буде правио паметан да је сече, неће му поћи за руком. Многим птицама, посебно ноћним, људи су крстили крила… И замислите, израсла им нова, отпорнија на туђе пакости.
Сами смо се запетљали крилима, летећи предуго и више него што је по ноћи дозвољено. Знали смо да је стражара много, али ко се не боји мрака, не боји се ни стражара. Замаглили смо очи, јер је тако било лакше превазићи висине.
-Време је данас бордо – једном ми је неко важан рекао.
У сваком смислу, данас је време бордо. Небо је бордо и коса је бордо и снови су бордо, само је живот црн. Ми смо хтели да буде бордо. Знајући да од тога неће бити ничег, лепили смо речи као постере, да нам бели зидови у чијем смо се средишту нашли, буду лепши.
Причали смо како се поједине птице у лету често сруше, јер не виде стварност. А увек је лепше оно што сањаш. Бојала сам се да ћеш да кажеш да летим брзо и да, ако хоћеш да ме стигнеш, можеш да се умориш и да одустанеш. А ја нисам никада била од тих што одустају. Кад и лист прекине лет због јаког ветра, ја останем. Чекам да видим колико још могу да поднесем, а да ме не обори.
-Нисам знао да си ти таква птица. Рекли су ми да нећеш да се бориш и тако си и изгледала, слабо и без равнотеже.
-Питао си друге птице. А некад, оне ништа не знају. Сама сам по облацима скупљала своја крила и то није видео нико. Зато, веруј ми на реч!
Неке птице лако одустану. То су оне које су највише цвркутале да се то њима не догађа никада. Као и људи, и птице се окрећу и лете у топлије крајеве кад захладни. Више их не раздрма ни пахуља, ни шарена капа, ни суза низ лице, ни сломљено крило, које је неко други привио да израсте ново.
Као кад расте ново срце.
Као кад није далеко.
Као кад је заборављен сваки узлет.
Као да је био сан.
Као већ је одсањан.
Ја сам она ноћна птица, која више не воли кад пада снег.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
