Нисам ја живот овако замишљала. А ни љубав. Заправо, ништа нисам овако замишљала. Оволико гужве, журбе, притиска, мржње, зависти, љубоморе, стреса, суза, а понекад и много буке ни око чега.
Хоћу предах! Да све стане, да сви ућуте, да чујем своје дисање и да пустим своју тишину да вришти. Некад ми треба да не радим ништа. Да зурим у бео зид. Да пијем бело вино и читам поезију. Понекад желим да изађем на терасу, скувам кафу и да гледам у даљину. Исто тако хоћу да слушам музику, толико гласно да ми отера све мисли.
Треба ми ноћна вожња са њим. Треба ми он. Довољна су ми четири зида, тишина и он са мном међу њима. Хоћу да покажем људима праву себе. Да разрушим зид и да пустим ту уплашену девојчицу да изјури из мене. Желим да будем „класична жена“ и да плачем без разлога. Да будем емотивна.
Да се смејем гласно на улици, јер ми је нешто смешно. Јер су ми сви смешни. Јер сам самој себи смешна колика сам уплашена, изгубљена и колико добро се кријем иза оклопа „челичне жене“. Хоћу да певам, да славим живот.
Да прођем улицом и не чујем како се ко обукао, шта је ко радио, ко је са ким спавао. Хоћу да будем опуштена. Треба ми мало адреналина да прозуји кроз тело, мало заљубљености.
Треба ми срећа. Треба ми и хоћу све што се лако налази, а нигде га нема. А кажу да мало за срећу треба, а ми никад нисмо срећни.
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
