Седим на тераси, слушам музику, испијам јефтину жестину и уживам у ведрој ноћи. Запаљена цигарета стоји на ободу пепељаре и полако нестаје, као и сви наши моменти.
У мислима поново вртим све твоје речи, тумачим их да бих схватио да ли је тих пар сати са тобом било време нашег рађања или умирања. Да ли је све била случајност? Да ли је наше упознавање био нечији план?
Престајем да гајим љубав према овом граду, јер ме подсећа на нас. Избегавам кафић у коме смо често седели, трудим се да не пролазим истим улицама. Волим сва та места, али ме боле, јер сада на њима седим сам и слушам нашу песму, као и све оне које ме подсећају на тебе.
О теби често пишем приче и песме, иако ти тога ниси свесна. Твоје очи су ми инспирација. Не знам да ли да волим или мрзим то твоје незнање о свему. Да ли да мрзим себе што сам негирао да те волим? Ломе ме сећања на ситнице, јер су ме оне чиниле богатијим. Сви ти незапажени додири, миловање најежене коже, разговори, твој смех и енергија, препирка, растанак.
Твој поглед. Уронио сам у хоризонте твојих очију и хипнотисан сам тражио своје место. Нажалост, морао сам да испливам на површину и да те пустим да одеш, јер си на моје питање: „Шта смо ми?“ одговорила: „Само пријатељи.“
И то је болело.
Мислио сам да ћу моћи рукама да обгрлим твоје предивно тело, да те држим на длану, да ти допустим да завирис у одаје мог унутрашњег бића, да упознаш осакаћеног ратника. Мислио сам да си ти та која ће попунити моје празнине, а постала си празнина. Скинула си ми завоје и шавове са срца, мислио сам да ћеш ме излечити љубављу, али ти си одбила.
Тада су застале речи и погледи и почела је борба аура. Данима сам био повређен, лутајући улицама. Палио сам цигарету за цигаретом и градио те у мислима. Сада се надам да ћу те поново срести и да ће на часовнику куцнути наш час када ћемо се изнова упознати. А до тада ћеш наставити да ме опијаш. Никад се нећу отрезнити од тебе.
Пише: Дете зиме
Приредила: Кристина Милошевић
Топличанка је душа од жене.
