Бранка Селаковић, књижевница и новинарка, ауторка је бројних књига: романа Нарциси бојени црно (2006), Капија (2009), Љута сам (2011) и Глинени краљ (2016), збирке поезије Einai (2016) и најновије збирке прича Синкопа (2021).
Писањем се бави од средње школе, а данас је једна од најпознатијих ауторки млађе генерације писаца у нашој земљи. Награђивана бројним наградама у књижевности, радове објављује у периодици, а новинарске текстове на Al Jazeera Balkans. Ове године одликована је и Наградом града Ужица. За Топличанку говори о својим почецима, шта награде значе за њу и шта је то што ћемо пронаћи у Синкопи, њеној најновијој збирци прича.
Поштована Бранка, дуги низ година бавите се писањем и новинарством. Када сте препознали љубав према лепој речи и написали свој први текст?
Детињство сам провела у читаоници библиотеке која се налази у згради у којој сам живела. Ово чаробно звучи. Моји родитељи још живе ту, с тим што је сада улаз у библиотеку премештен, али деценијама су станари зграде улазили на иста врата као и љубитељи књижевности. Одувек сам била заљубљена у књиге и читање. Те непрегледне полице књига су ме остављале без даха. Откривала сам нове светове, сањарила и веома рано сам пожелела да будем писац, иако нисам баш јасно знала шта то значи.
Крајем основне школе сам написала неколико редака, али то нико није озбиљно схватио и можда нехотичним грубим коментарима изазвана је бол у мом младом бићу. Тога се дуго нисам ослободила. Доцније, у средњој школи ситуација је била сасвим другачија, моје писање је поздрављано афирмативним коментарима. Мада, не верујем да је било ко заиста помислио да ћу да истрајем у тој идеји. Гледала сам како су моји другови и другарице остављали своје снове да би постајали оно што желе родитељи или тржиште. То нисам желела. Тако сам дошла у Књижевни клуб “Рујно“ и пролећа 2002. објављена је моја прва песма у часопису “Руј“. То је била срећа!
Убрзо сам постала и део школске новинарске секције и та два занимања су се преплела до данас. Мада је књижевност увек била примарна, а новинарство нешто што је из ње процветало. Први роман сам објавила 2006. године што би означило и улазак у професионалне воде. После студија филозофије мислила сам да се никада нећу бавити новинарством, а онда је дошао Радио Београд, потом и Al Jazeera Balkans. И сада пловим тим водама…
Ваш роман “Глинени краљ“ објављен је као награђено дело на Деретином конкурсу 2016. године. Шта за Вас значи ова награда и како је она утицала на Ваш даљи књижевни рад?
Награде саме по себи не значе ништа и значе све. Конкретно после ове награде постала сам “видљивија“ читалачкој и стручној јавности, а тиражи су постали за нијансу већи.
“Глинени краљ“ је роман о губљењу идентитета, о друштвеним приликама нама блиске историје… Како сте дошли на идеју да напишете баш овакав роман?
После пет година, колико је протекло од објављивања тог романа, мислим да сам и изменила виђење како сам заправо почела да га пишем. Као да се сам преобликовао из иницијалне идеје у ово што је данас доступно за читање. Одувек сам се интересовала за механизме функционисања тела, психе, друштва, психопатолошке релације…
Желела сам да прикажем развој једне личности и одгонетнем који би то био могући шаблон за настанак подвојене личности. Тако да се у причу о мом јунаку, његовом алтер егу, увукла прича о његовом детињству, породици и друштвеним приликама у којима је растао. Ту је и злочин, одабири и питање морала, а заправо слика свих нас и нашег система.
Претходни период донео Вам је једно посебно одликовање, награду града Ужица. Какав је осећај добити награду у свом родном граду?
Данима сам била збуњена, а потом поносна и срећна. За то признање не можете да предложите сами себе, а нисам ни слутила да неко интезивно прати мој рад. Предлог је градским челницима послала моја основна школа “Алекса Дејовић“ на челу са директорком Иреном Дрндаревић и учитељом Радованом Павловићем.
Појавила се и Ваша нова књига, збирка прича “Синкопа“. Како је избор пао на овако необичан наслов? Какве су приче које ће дочекати читаоца у овој књизи?
Синкопа има више значења – у музици и у медицини. Како бих поједноставила рећу ћу да у музици значи душевни немир, а у медицини губитак свести. Мислим да су све приче један губитак или задржавање даха, у тим интезивним “синкопичним“ животним околностима у које ликови долазе. Заједно, као мозаик или слагалица, приче говоре о нама, о борби, родитељству, отуђености, емиграцији, уметности, страху и малим радостима за које се држимо и ронимо кроз свакодневицу.
Уз представљање “Синкопе“ која је засигурно Ваш приоритет у овом периоду, да ли пишете нешто ново и шта је то што читаоци могу очекивати од Вас?
Објављујем у периодици, приче, песме или есеје, али самостална дела не тако често. Размаци су вишегодишњи, јер дуго радим на њима. Спадам у групу “спорих“ писаца, мада библиографија не каже тако. У претходном периоду сам писала приче. Следеће године биће објављена још једна књига прича са доста мотива из нашег фолклора – митова, веровања, обичаја уз приче о судбинама јунака и јунакиња са почетка 20. века до данас.
