Не осуђуј, јер не знаш

0
nasilje-ne-osuđuj-ne-znaš
Pexels.com

Физички ударац, тврдим ти, најмање ми је страшан. Реч је била страшнија. Због ње сам почела да верујем да стварно ништа не вредим.

Патетика је рећи да је то сасвим обична ноћ, у којој је пробао да те на свој начин измучи онај, који те није достојан. О томе ћемо ћутати, зато што се од памтивека зна да ово јесте „ земља сељака на брдовитом Балкану“. Само ти сељаци и ови сељаци, не припадају истом соју. 

Ови сељаци данас ћуте и трпе, јер брда су већа и боље могу да сакрију. 

Шта се крије?

Крије се сваки ударац. 

Сваки шамар, увреда, ујед и учињено зло. 

Кријеш себе, јер мислиш, нико не зна ко си. 

Само ја нисам знала ко си. Остали су можда знали. Тако сам се пробудила плава. Можда се и Јасна јуче пробудила исто таква. Она само уме боље да ћути. 

Ударци су испразнили срца. Не знам како додирујем земљу по којој ходам. 

Само да знаш, после тебе, неко други је љубио, ту, где си ти уједао. 

Кад се тако сасвим обична ноћ преврнула наопачке, обила о моју главу и срушила на моја леђа, постала сам нека друга жена, ћутљивија и даља. 

Када сам испричала шта се тачно десило, оголела сам себе у туђа неверовања. Решила сам да помогнем себи тако што ћу да ћутим. За мене се није десило и не постоји, оно у шта ниси поверовао. Ако ми не верујеш, није се десило.

Можда ја носим трагове од мастила по напаћеним бедрима. 

Можда моје усне ћуте, јер су поједене.

Можда ти не знаш, шта ми знамо, али знаш све што ја осећам.

Модрице одстојале, измењале све боје од тамно плаве до бледо жуте. Рекла сам да су то брљотине од темпера. Правили смо слику, па није испала како треба. 

Шта ће оне ту?

Капнуло је, где не треба. А и клизаве су биле плочице. Сукњу сам дала кројачици. За њу сам ушила време, које је прошло.

Све сам рекла. Још бих додала – давно прошло време.

То си ти за мене – давно прошло време!

Празна срца, празно куцају, зато ми неће веровати, ако кажем, чему сва моја лудила, речи и унутрашњи сукоби, који се виде.

Кад прођу модрице, прођу и снови и дани и ноћи… Остану страхови, да ће поново неко да те пробуди и у теби убије све што јеси. 

Кад постанеш оно, што ниси, брига те ко ће да ти верује. 

Осуде су део наших сељака, који уместо да отворе капију и не затиру праг куће у селу, губе време, мислећи да се безбрижно вртиш по градском кревету и себе дајеш радо на поклон.

– Јеси ли чула?

– Шта?

– Она Јасна… Њен муж, он је њу тукао. А она га је изазвала сигурно. Опасна је то жена. Сви тако кажу…

Док њих две тако чаврљају, Јасна деци даје хлеб од јуче, посољен сузама. 

Не осуђуј, јер не знаш!