Данас сам те поново срео. У пролазу. Прошла си поред мене и уљудно се насмејала. Осетио сам твој парфем. Ниси га мењала. То ми је рекло доста…
Закопчавам последње дугме на кошуљи. Стављам сат на руку. Узимам сако са столице. На врат прскам пар капи свог парфема. Идем на рођендан, а потајно се надам да ћеш се и ти појавити. То је наш заједнички пријатељ.
Дошао сам, а тебе није било. Обузела ме нека чежња коју ћу утопити у алкохолу. Чаша за чашом, вече пролази, а музика је све јача. Одједном, појављујеш се ти. Насмејана, извињаваш се што си поново закаснила. Блесаво сам се осмехнуо, јер сам заборавио да увек касниш. Села си наспрам мене и тек тада ме угледала. Махнула си, а мени се срце насмејало. Посматрао сам те цело вече. Тако нежну, женствену, природну и своју. Ниси се нимало променила. Повремено су и остали гледали мало у тебе, а потом у мене. Сви знају да смо били заједно. Били смо леп пар. Тако су говорили. Завршили смо некако брзо. Због глупости. Остали смо недоречени. Остала су осећања, много емоција, много погледа који све говоре, успомене. Остало је све сем нас двоје. Само смо ми отишли, јер смо мислили да је тако исправно.
Много тога сам ти желео рећи тада те хладне новембарске ноћи. Киша је лила свуда око нас, ти си плакала, а ја… мислио сам да је то само још једна свађа у низу. Тек касније, много, много касније схватио сам да си заувек отишла тада. Те ноћи остало је наше светло у мраку пусте улице где смо се растали, а ми, поносни смо отишли.
Кад човек хоће да каже много, запну речи у грлу па не каже ништа. Милион пута сам рекао да ћу те звати. Само ето, никако да позовем. Да ти кажем да се кајем, да сам крив, да је могло другачије. Да ти кажем да си ти дала светлост мом животу, показала ми његову другу страну, шаренију и лепшу. Показала си ми да је живот забаван само ако имаш поред себе некога ко те засмејава. Ја сам имао тебе и изгубио те. Са тобом сам се смејао најлепше и најискреније. Сваки осмех после тебе био је фарса и уверавање да ми иде добро. А руку на срце не иде ми никако. Све је стало. Било је тренутака када сам се надао да је боље и да сам заборавио, али, у ствари, мислим да никад заправо нисам.
У ствари, ни не желим да заборавим ништа од тога. Не желим да заборавим тебе. Нисам те заборавио, ето, признајем ти. Памтим те као нешто најлепше. Као нешто моје, драгоцено и вредно. Само је проблем што то више ниси, мојим кривицом. И највећи проблем је тај што ти ово никада нисам рекао, а тако чезнем да ти кажем. Сусрећу нам се погледи и вечерас. Гледаш ме тим очима боје кестена тако сетно и тужно. Мислим да ни теби није свеједно. Могу само да мислим, јер обоје ћутимо. Погледи нам се разумеју, а душе нам причају. Ваљда смо зато били прави. Пре бих рекао прави у погрешно време.
Устао сам и одлазим. Понудио сам ти превоз до куће, успут ми је. Захвалила си се и одбила. Било би јако чудно да овако припити останемо заједно у колима, док напољу пљушти киша. Мада, можда бих се тада осмелио да ти кажем све ово о чему сам мислио вечерас…. Никада нећу знати. Изгледа да нисмо суђени једно другом. Ми смо створени да се болимо, не да се волимо. Отишао сам и вечерас, а да ти ништа од овога нисам рекао.
Aуторка: Маја Станковић
Топличанка је душа од жене.
