-Ти си сада велика девојка. Хоћу да кажем, одрасла си да сад правиш проблеме самој себи. „Мируј срце, не туци тако лудо“.
-Ја сам само емотивац, гађају ме песме у душу.
-Ниси ти неко балавче да рипкаш на песме!
Е, тако! Нисам ја неко балавче, ја сам песникиња, за мене се подразумева да будем велика, да не знам да мрзим и да имам одбрамбени механизам као штит, а испод, душа. Ретко се сетим да будем жена својих година. Заостала сам у времену, које је завртело моје срце, па се преврће како стигне, а од њега успели да направе пречицу до среће.
Почела је киша. Мирише на самоћу која је постала нормално стање. Престајем да се плашим кад грми. Деда је увек затварао прозоре и ролетне кад почне да грми. Ја сам затварала срце, стезала, дрхтала, сад сева само мисао, недоречена. Фамилијарно смо се бојали олуја. Мада, само ових небеских. Ових, земаљских, никада! Ту спава грешка – немати страх да будеш повређен, док ти севају недра у недоглед. Завођена добрим душама, превазишла сам сваки страх. Ипак, мене су увек волели добри људи.
-Их, сви су те повредили, немој да лажеш сад!
-Кад ти кажем, мене су волели добри људи увек, само то није било оно право.
-Лепо ти човек рекао да си балавче.
Мој осмех што сам балавче, непроцењива ствар. Јер човек треба да буде срећан, што је оно што јесте. Не умем ја да будем жена својих година, али умем да будем нечија жена, кад осетим да ме више не плаши грмљавина, ни корак, ни туђа реч.
-Не ваља ти то, што се ничег не плашиш. То је нереално.
-Плашим се једино себе у љубави, кад заволим и своју бол, па се са њом саживим.
-Мазохисто!
-Нисам. Само не умем да лажем, јер сам балавче. А знаш кад не умеш да слажеш, сви ти кажу да си балав. То је то.
-Ниси ти, балава, ти си генијална, чекај, морам још једном да прочитам причу.
-Прочитај, па погоди ко сам!
Ја се сама пишем, док чекам у реду. Имам довољно времена, док су сви заузети спавањем и неким другим лажним стањима. Ја се напишем по срцима, па те трајно оставим да мислиш да ли си негде са мном погрешио.
-Госпођо, шта желите да попијете?
-Нисам ја госпођа, ја сам госпођица!
-Ја сам чуо да сте се удали… Извините…госпођице.
Мислим се, шта ми се па извињава… Ја сам венчана. Мој муж и ја пијемо кафу. Он ме љуби за добро јутро и лаку ноћ. Ми се погледујемо и ћутимо. Ми смо срећни.
-Ма шта причаш? О, Боже!
-Видиш, кад си песникиња, ти не умеш да мрзиш, да расправљаш и чуваш срце од непристојних људи. Само измашташ да си венчана, тако балава и да живиш срећу. А Бог се смеје твојим глупостима, па те чека да те сатре, што си мали, што ниси одрастао.
-Али ти имаш добру душу.
Али ја имам неког кога нема нико. И ми пијемо кафу сваког јутра, у мојим редовима, у мојим песмама.
-Благо теби!
Благо њему, ђе ме нађе овако балаву, па рипкам на песме.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
