Нисам волела кад се неко представи тако званично, али сам дубоко веровала да људи поседују одређену дозу достојанства. Него, мој сапутник ме је већ упозорио да нису сви људи достојанствени и да треба да све поставим на своје место.
Почети од себе, када нико други неће да почне први. Још као дете, волела сам да будем прва. У писању песама. Деца и одрасли данас, воле да су први у моди, на првом степенику, који води у „крем друштво“. Веровали или не, полази им за руком, али то за собом на ланцу вуче и велику непромишљеност и плитак ум.
- Знаш ли ти ко сам ја? – питао ме је.
- Не знам, заиста.
- Ја сам на функцији. Могу да ти помогнем да догураш далеко.
- Ја сам песникиња. Мени не треба боље место за маштање. Само моја љубав, мој човек, моја деца и моје песме, схваташ!?
- Ти ми чак и не персираш – гледа ме изгубљеним погледом.
- Драги пријатељу, исперсирао си ти самом себи, а сад иди, реци да те шаљем по оно, што немаш.
- Ха, ха…ти мене шаљеш!? По нешто!?
- Да, ја тебе шаљем, а ти реци овако – „Долазим по све оно, што немам.“
- Али ја имам све и ништа ми не треба.
- Немаш, друже! Ти немаш елементарно васпитање, осећај за лепо, љубави у себи. Немаш ниједну песму. Док не набавиш, не појављуј ми се на очи!
- Ја сам вид’о, вид’о, али ово никада у свом животу.
- У том твом бедном животу, ти, друшкане, видиш само туђе, патиш за „још“, чекаш да уцениш за тело, а душе нигде. Људи нису стока, да их вучеш за реп да ти љубе руку. Знаш ли ти ко сам ја?
- Ко си то ти!?
- Ја сам она, коју си изгубио, за функцију. Ја сам твоја савест.
- Ти си моја ноћна мора.
- Ја сам нечији дан, љубав и свака ноћ. А ти си нула!
Сутрадан, у дневним новинама, ударна вест – СМЕНА ЛОКАЛНИХ ФУНКЦИОНЕРА.
- Шта је,бре, ово ? Дошао ђаво по своје, а!?
- А лепо сам говорила… Узми, друшкане, пиши песме. А он се мени смеје у лице, све му очи цакле к’о свицу.
- Шта ли је урадио, Бог ће знати…
- Ништа.
- Како ништа, а и њега склонили?
- Лепо. Ништа. Да је урадио нешто, не би га смењивали. На туђој патњи, не гради се будућност, ни своја, ни државна.
- Ма је л’ знаш ти ко је он?
Ја углавном знам ко је „ко“. Само у малом граду, људи превише потцењују глас младе и слободне жене. Зарадивши људски минус, он силази поражен, обарајући главу пред мојим ногама, јер тако то раде приземни људи.
Он је особа, која никада није написала песму, која и даље јури туђе, уместо да пригрли своје, која вапи да има жену, која воли неког другог.
Па, погодите, зна ли он ко је !
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
