Ако бисмо бирали писца који својим књигама дубоко задире у друштвено биће жене и мушкарца снажно, одречно и реално говорећи о њиховом односу, али и односу људске и небеске правде, онда би то био Ђорђе Д. Сибиновић. Њега бисмо уврстили и у круг оних уметника (он је песник, писац, есејиста, музичар) који пред публику износе ставове и уверења којима цивилизација (још увек) није дорасла.
У романима и песмама Ђорђа Д. Сибиновића срешћемо субјекте и ликове из нашег комшилука преко чијих судбина ауторитет ствараоца, у понављајућим круговима историје, указује на праве вредности и значај круга живота малог обичног човека, јер „Ако књижевност може нешто да промени, онда је то засигурно само делић неког индивидуалног срца. И да тако иницира једно можда за спас посрнулог света.“
Поштовани Ђорђе, аутор сте неколико романа, збирки песама, књига есеја, а Ваше представљање публици и читаоцима често је кроз разговоре и интервјуе који су се нашли сабрани у књизи Између дидаскалија. Колико данас разговарамо и да ли уопште разговарамо на прави начин? Коме би савремени читалац требало да постане саговорник – књизи или аутору? Или самом себи?
Разговор је кључно место еманципације. Он представља метод, средство, циљ и condictio sine qva non врсте. Разлози за такву тврдњу су бројни и неоспорни. Језик је тачка уздизања врсте и основни канал проходности кроз природу и органски свет. Језик је омогућио развој свести и раздвојио човека од осталих примата. Језик је у основи церебралне структуре, први и последњи вишак који производи повлашћеност врсте.
И на крају, језик се не може развијати сам из себе: пут ка његовом усавршавању једино је исходиште у које се стиже преко разговора. Следи разговор као линија социјализације и укључења у друштво, као средство индивидуације и као најефикаснији начин постојања. Зато се он мора научити вежбањем. Као и свака вештина, разговор се учи и развија. Repetitio est mater studiorum! Међутим, ту настаје проблем.
Врста је склона предавању инерцији и лошој вери да су својства заувек дата као оптимуми. Често се одустаје од најважнијих процедура. Ако се разговор као најважнија вештина живљења не усвоји у најранијој фази примарне социјализације, ствар се трагично компликује претварањем човека из онога што он природно може бити правилним одгојем и стабилним развојем, у оно што већина постаје апстиненцијом и закржљавањем: адреса за пријем наредби, медијум за безобалне манипулације. Људи који не знају да разговарају су пола пута до контролисаног стада! То је данас јасније него икада: епоха максималног технолошког успона претворила се у немушту тишину испразних мозгова који буље у минијатурне екране, а због немогућности да разговарају, живот схватају преко рудиментарних апликација: pictura est laicorum literatura! Свет умире без разговора.
Сваки писац се пре свега обраћа себи. Али, то је веома непоуздан и краткотрајан ниво опстанка текста зато што светску баштину чине само они текстови који су преживели тривијални ниво постојања као личног разлога изражајности. Дакле, књиге живе само у другом животу, када преживе ауторе и њихово време. Оне тако сугеришу изузетан симболички трансфер васкрсења као могућност поновног оживљавања до вечног живота. Следствено томе, читалац „нема ништа са аутором“ као ни добре књиге које су добре зато што „главом без обзира“ напуштају чврсте стеге ускогрудог ега аутора и настављају живот у непосредном разговору са читаоцима. Ако у њему имају шта да кажу. Или, умиру у тишини прећутаности као и највећи број заборављених аутора и оних који нису научили да разговарају.
У својим књигама бавите се темама за које сигурно можемо тврдити да их нико на тај начин не презентује у нашој књижевности. Те теме уско су повезане са друштвом у којем живимо. Да ли књига данас може да има функцију ангажовања и позивања да преиспитамо наше колективне слабости и историјска понављања?
Сматрам то елементарним интелектуалним поштењем. Маниризам гарантује препознатљивост и трајање на таласу сензационализма. „Где сви Турци, ту и мали Мујо.“ Такве путање ме никада нису занимале. Последњих деценија било је довољно да почнете роман причом као „пијани Срби иду“ по шумама и горама „наше земље распаднуте, кољу и силују“ и да осигурате место у ужим изборима „ангажованих жирија“, престижне награде, стипендије и учешће на трибинама, преводе на стране језике и екранизације подржане Европским фондовима за политички коректну кинематографију.
Писао сам на два хоризонта: по којем јунаци умиру од „унутрашњег крварења“ и по којем изван националистичког и идеолошког дискурса тумарају маргинални отпадници, обични, несрећни, мали људи из комшилука. Наставићу да развијам такве теме. Не верујем у спасење текстом. Који рат је престао после Рата и мира, Дана шестог, Времена смрти или Лименог добоша?
Међутим, у сваком од нас живи један Сантијаго који је у своју луку довукао оглодани костур сопственог пораза. Прича о Бановић Страхињи више вреди од свих поновљених издаја, заблуда и немогућности нашег рода да учи на сопственим грешкама. Онај којег храниш илузијама умире од истине. Онај којег храниш истином, умире од чежње и неизвесности. Ако књижевност може нешто да промени, онда је то засигурно само делић неког идивидуалног срца. И да тако иницира једно „можда“ за спас посрнулог света.
У роману Родитељи и најновијој књизи Плач мачке Божије бавите се темом одбачених индивидуа у заједницама које не препознају немоћ и страдање (конкретно жена и деце). Где смо данас као уставотворна држава у том смислу и шта је оно што ми можемо да учинимо да плач жртви пронађе утеху, а кривци да буду кажњени?
Како увек, тако и данас! Разлика је у реторици. Модерна друштва заснивају легитимитет на појединцу, али опстанак темеље на свему другом: бруто производу, оствареним вишковима, трком у наоружавању и местом у расподели моћи. То јасно показују велике друштвене кризе у којима је сва пажња усредсређена на санацију капитала и базичних институција.
Када је наступила криза 2008. године државе су спасавале банке тако што су у бесцење продавале заложене куће и њихове власнике, класичне жртве идеологије капитала, немилосрдно избацивале на улице, директно у пропаст, позивајући се на законе и правила која нису важила за све. Прво пуца најслабија карика.
Сумарно посматрано, то је немоћни, скрајнути и усамљени појединац. Ако је при том, сиромашан и болестан, може да рачуна само на убрзани пут у ништавило. Правичност није правда. То је утешна награда у појединачном случају.
Пут у достојанствено друштво води преко стрпљивог и поступног изједначавања, преко реалне подршке појединцу која ће линеарно развијати мотивацију и поверење у заједницу. Ништа тако добро не доприноси напретку као очигледни примери равноправности. Таквих примера данас нема ни у уметности, а камоли у реалном свету. Људскост је заборављена као непотребна ствар на путу за пропаст. Тешко је очекивати од људи херојство пожртвованости и истрајност која се не препознаје као групна и неупитна вредност.
Не видим у догледној будућности друштво које ће напустити убрзани, високо софистицирани бесмисао и појединца поново препознати као довољан разлог постојања света као места за живот људи уместо за полигон моћи и експерименталу собу за поремећене умове. Писаћемо књиге и покушавати да останемо људи.
Појава женских субјеката и јунакиња у Вашим делима је и више него честа. Одакле долази та инспирација, ако изузмемо социјални контекст који је логично сам наметнуо такве субјекте.
Родна напетост кулминира. Односи мушкараца и жена баштине тешке културолошке наслаге и пресецају линију могућег смањења интензитета неразумевања. Бројни спољашњи фактори отежавају даљи развој односа у правцу приближавања полова. Да нема других разлога, то би био довољан да у сваки сиже романа укључим противречности које долазе из самог средишта родне интерференције.
Писање је ексклузивна прилика да се анализа обогати и растерети, пре свега предрасуда, а затим и идеолошко-културолошких намета и да се женска позиција осветли другачијом светлошћу од вишевековног стварносног затамњења. Никада нисам веровао да постоји оправдан разлог за различит третман полова у заједници.
Биолошка својства не могу послужити као релевантни критеријуми друштвеног разврставања. Такви, сулуди покушаји, увек су завршавали у ћорсокаку инквизиције, фашизма или фундаментализма. Биолошка својства схватам као простор коначног сједињења, а не као оправдање за успостављање неупитне неравноправности. Ствари су веома сложене. Ако консултујемо науку, долазимо до сазнања да је матријархат предуго трајао. Ако је још тада архетип као колективно несвесно памћење производио објективне учинке (без обзира што није био научно дефинисан) јасно је да је узвраћање мушке надокнаде управо сразмерно предугој инфериорности. И више од тога, одмазда мушке културе није само ствар родне завере. Она је обилато подржана суптилним механизмима инсистирања на неприродним и конструисаним разликама на штету жена које су долазиле са различитих страна стабилно уједињених против равноправности.
Религије су оштро супротстављане по бројним питањима, до тога да се може рећи како сви ратови у својој основи имају интегрисане религијске претпоставке као конститутивне елементе, али се све религије унисоно слажу у прокламацији потцењивања жена. Све то довело је до трагичног патолошког родног застрањења које се лако може утврдити обичном градском шетњом после које ће призори физичке раздвојености полова остати основно неразумевање актуелне ситуације.
Данас је на сваком кораку видљив родни презир у којем се полови утркују као у главној олимпијској дисциплини. Међутим, одбрана зараћених позиција је немогућа са становишта сажимања: да ли мушку ароганцију можемо боље разумети уз помоћ примера какви су Јаго, Макбет или Гојкова браћа Мрњавчевићи, или женску феминистичку хистерију уз помоћ ликова Саломе и њене маме? Наравно да не можемо.
Јаз се претвара у пукотину, а раздаљина у раскол. Насиље расте, затварање само што није завршено. Свет пропада. Покушавам да све то разумем преко места женских ликова у фабулама романа.
Горан Паскаљевић и Ви?
Уметност надима. Велика, највише. Човек који воли уметност не треба да познаје уметнике. Изузев оних којима уметност није засметала да остану људи. Велики људи, независни од свога великог дела. Такав је био Горан Паскаљевић. Добри човек из комшилука. Увек срдачан, забринут за судбине ближњих, пожртвован изван спектакла и сензације, окренут трагању за изворима бола и разлозима несрећних живота реалних људи и њихових драма које је претварао у велике филмске приче са малим јунацима у главним улогама.
Тек проток времена без њега отвара ми перспективу знања које сам спонтано стицао променом понашања захваљујући његовом присуству и утицају. Његови филмови не морају да се свиђају свима. Његова људска својства живе у поштоваоцима као жива људскост која се доказује у распону препознатих вредности на чијој лествици увек столује мали, напуштени човек. Горан је око себе стварао стварну и препознатљиву атмосферу у којој је у центру човек око кога се концентрично испредају друштвене околности и лична судбина.
Паскаљевић је знао да најобичнијим гестовима стави до знања да сте битни за овај свет и да питање учешћа није ствар „игара на срећу“ већ вере у људе. Захвалан сам му и вечно тужан због његовог прераног одласка.
Стварали сте и у време короне подучавајући своје читаоце промислима које су објављене у књизи Лоше стране ствари. Која је суштина те књиге, ко је паметнији, човек или вирус?
„Не пада снег да покрије брег, него да свака зверка покаже свој траг.“ Корона је изоштрила нашу природу и у први план измамила бројне слабости које благостање потискује, али не елиминише из карактера. Такви догађаји циклично се дешавају као очигледни контексти провере стабилне регресије наше природе. Поменута књига је тек „зрно песка из профила“ у односу на Камијеву Кугу из које се свакако, може видети више о корони него из било које актуелне анализе док је све трајало.
Као и у свим другим животним околностима, писање ми је и у корони помогло да преживим све гадости и коначно разумем дефиницију морала коју је по мом грубом сећању Достојевски поставио, отприлике, овако: морал је измишљен да се човечанство не би угушило у сопственом смраду!
Лоше стране ствари писане су као исповести о себи и свима нама, о том пригушеном смраду, без претензија, у широком публицистичком захвату мешавине елементарне научне методологије, епистемиолошке опреме без посебне припреме и рањиве емотивности угроженог и застрашеног појединца. Мислим да је тако и схваћена. Тираж је распродат.
Музика и Ви? Устанак кроз музику?
Као што је језик наше очекивање, тако је музика напор додатка. Наиме, и неписмен човек разуме језик када га чује. Само посебно мотивисан човек разуме музику и када је не слуша. Музика је, можда једини човеку доступан поредак склада упоредив са свемиром који опстаје захваљујући беспрекорној уређености и ненарушивој функционалности трајно успостављеног реда. Када човек може да се преда музици и учествује у њој на било који начин, онда може бити сигуран да постоји спокој и сигурно место за њега у кошмару света.
Занет сам музиком и покушавам да постојање разумем као поставку музичког дела: као правилност предвидљивости и гаранцију смисленог исхода захваљујући поштовању поретка. Наравно, лична ограниченост зауставља ме на тек скромним облицима популарне музике који су сиромашни у односу на раскош класичне музичке структуре. Али, мени су довољни за ослобађење од страха представљања личних доживљаја преко тонова и нота.
Албум Устанак покушај је да постојбинску традицију како сам је чуо, поставим према облицима популарне музике XX века уз које сам одрастао и тако одмерим домашаје личног учешћа у наслеђу и контексту. Управо сам са екипом сталних сарадника завршио наставак тог експеримента. Други део или други албум који носи наслов Порекло завршен је и продуциран. Надам се да ће се појавити до краја ове године.
Паралелно са тим пројектом завршио сам и албум Градско зеленило на којем се налази десет мојих композиција за које је клавирску адаптацију расписао и на клавиру одсвирао Игор Митрић. Тај албум је у штампи и појавиће се у септембру месецу. Тако је пројекат Устанак оправдао своје постојање, јер је глагол претворио у именицу, јер сам уз помоћ пријатеља устао и одсвирао музички аманет.
Откријте нашим читаоцима шта ново припремате и да ли ускоро можемо очекивати неку нову књигу?
У овој години роман Родитељи објављен је у Италији и Египту. Свакога дана очекујем објављивање на енглеском језику. До краја године треба да се појави и превод на руски језик. Роман Плач мачке Божије доживео је друго издање. До сајма књига у Београду појавиће се еп Сузе и тело који ће као додатак аудио књиге прочитати наш прослављени глумац Тихомир Станић.
За почетак следеће године завршавам верзију романа Узалудно који закључује трилогују Погрешно. Тренутно пишем роман у којем ће запажено учешће задобити веома важан лик из националне историје. Али, прерано је да о томе говорим.
