Познајемо ли политику стварности? Или смо заспали да се не пробудимо срећни!?
Постављати питања у недоглед, ни то није неко решење. Све што си старији, дани некуд журе, а некако празничави. То је зато, што сви чекају позив, да устану, дa крену, да се умију и зачешљају косу…У супротном – „Ниси ме звао, зато те не зовем!“
У веку, у којем је тешко дисати, а камоли наћи тренутак за доколицу, не зову те они, које не зовеш.
Грешимо.
Када се не јављамо.
Када осуђујемо.
Када чекамо да неко уместо нас, направи први корак.
- Иде ова песма… на свадби сам…И одмах се сетим тебе, мазо! Волим те и мислим на тебе и кад те не зовем. Како си ? Јеси ли боље?
- Добро је… Гурам. Психички ми је мало мука… Још ова врућина…
- За психу те питам како гураш… Тешко је, знам…
- Све на мишиће.
- Ево, ја сам уз тебе. Увек сам ту негде. За тебе увек имам време.
То је пријатељство које траје двадесет година. Нема потребе да се чекамо, ко ће кога први да назове, да се јави.
Живот није да чекаш крај телефона, да зазвони, да се јавиш. Живот је да знаш да неко постоји, изван свих других истих, једноличних.
- И да ми све то не кажеш, ја то знам. Него, ја сам вазда у неком хаосу. Мука ми је да се жалим било коме…
- Алоо, нисам ја било ко! Самоћа је затвор без решетака. Пиши! Из зла које те притиска, извуци најбоље. Само буди своја и не губи себе. Ја те негде из прикрајка подржавам и надам се да осећаш то.
- Осећам…
Нас две никада нисмо биле слабе. Можда једном када смо на 40 степени, попиле целу флашу мастике са укусом менте и плакале и смејале се у несређеној соби. Још тада смо знале… Трајаћемо, шта год да нам се деси.
Људи одлазе и долазе. Не одлазе од тебе никада, ни у мислима, само прави. Никада се не љуте што не зовеш и сете се да се јаве први. Једино су ПРАВИ, ПРВИ!
У пет стотина речи, можда не може да стане политика стварности, о којој се мало говори, али може да стане порука у којој позовеш све оне, што ниси могао да неки другачији начин. Свако нека схвати како жели. Твоје је да се јавиш.
Има људи који зову погледом, призивају мислима. Та сам!
Зовем те трепавицама,
кад ми се уморе очи
од силних мрачних путева.
Зовем те, издајице,
и кад знам да си у близини,
а правим се да не пролазиш ту.
Зваћу те уснама
и без гласа,
ако и без њега останем.
Зваћу те и кад не зовеш
да упамтиш
не зове се тако љубав.
Зовите некад и оне, који вас не зову. Нека то буде одступање од вашег карактера, нека то буде изузетак…јер изузетни људи не чекају добре и лоше прилике. Они вас призивају и трепавицама, кад сте им све у животу.
- Јеси ли кући да дођем…али само на кратко?
- ЈеРсам ?
Политика је стварности тужна, наспрам моје среће.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
