–Ти си за мене месечина – рекао је.
-Лако је сунцу осветлити дан, треба осветлити ноћ.
-Лепо си то рекао.
-Па кад треба после толико година да ти цртам зашто месечина…и зашто сунце. Доживотна.
Месец сија сам. Додуше, више сија кад га окруже ситне звезде изнад стене. И нека је све около мрачно, месец сија и ми сијамо. Сијамо од љубави и у горке дане, кад се тама провлачи међу гране, па морамо да сечемо и оне на којима седимо, јер су труле.
-Је л’ би могао ти да ме волиш?
-Могао бих… али то није добро.
-А зашто?
-Мала си ти. Ништа ти не знаш.
Можда, када бих порасла, можда би ме волео. Овако, Циганка је остала заробљена између вртићких решетака.
-Ја сам Циганче.
-Што си Циганче?
-Вучем ноге, кад ходам, не очешљам се и изађем да лутам негде, тако неуглађена. Волим цигански.
-Како то?
-Просим за љубав.
Имам црвену косу и волим да будем и Месечина и Циганче. Тако ме обично зову. Кажу да сам веома осетљива на љубав. Ја кажем, јесте, али само једанпут, кад ми се увучеш у кост. Никада нисам порасла. Била сам тврдоглава, боса и чупава, прљава по лицу као Циганче. Од тада, људи у мојој близини морају да воле Цигане.
Џабе теби блиставо лице, ако ти је прљава душа. Шта има везе што сам Циганка… Овакве као ја, воле за цело једно село. Последње иду кући на спавање и сијају ноћу. А ноћу је тешко сијати… Некад удари таква хладноћа, па морамо да одемо да се угрејемо између стена.
-И стене су хладне!
-Јесу, али изнад њих, звезде ко дечји бели зуби зјапе на врху и греју…
-Ма…греје тебе загрљај и љубав у коси коју носиш. Шта ће теби те перле и минђуше, Циганко?
-Да се окитим до краја, да не мисле да сијам сама.
-Ја нисам видео јаче Циганче.
Ни ја нисам видела јачу себе, као те ноћи. Други Цигани, отишли су својим кућама. Ја сам поново остала у мраку, спремна да засијам. Онда ми се у глави вртела песма „О, Циганко моја, ја сам ноћас тужан…“
Кад сам се сетила да треба да расплетем косу, као у песми, расплакала сам се. Није тешко бити Циганка, ал’ је тешко, брате, бити црн.
Црн к’о туга.
Црн к’о ђаво.
А к’о месец сија.
-Па коме да не прија све то?
Црнило можеш да носиш у себи, а да га нико не види. Лепо, обучеш белу хаљину, натучеш преко неколико реса, учауриш се у господствено и само ретки знају коме идеш да просиш за љубав и колико си, у ствари, Циганка.
-Не волим Цигане… Једном су ми покрали сва документа и новац.
-Нису сви Цигани исти. Има и други Цигани, ови, као ја. Они само краду срца, па трпају у џакове и на плећа за „не дај Боже“.
-А за „дај Боже“?
-За „дај Боже“ дају све циганско, што имају, само да је љубав.
-И сијају?
-Цакле к’о месечина…
-Као ти.
-Баш као ја.
„Циганска је туга преголема“ – то да ми певаш!
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
