Волим када нам се сретну ћутања. Ћутања набрекла од тишине. Ћутања испричана погледима зајапурених од чежње. Волим. Баш волим. Волим толико да добијам крила у том часу. И летим. Високо. Не бојим се те висине. Не бојим се могућег пада. Не бојим се јер знам да ће озледа бити неприметна у односу на све оно што добијам. А добијам „само“ оно што волим.
Волети је тако чудесно. Волети је желети још више. Волети је живети. Волети је дисати. Волети је бити предан. Волети је бити рањив. Волети је бити жив. И бити мудар. Бити храбар. И бити чудан. Бити нечији. И бити свој. Бити немиран. И бити миран. Бити неодољив. И бити очаран. Бити весео. И бити млад. Бити насмејан. И осетити глад. Волети је сањати. И веровати. Волети је маштати. И даривати. Волети је пасти. И поново устати. Волети је плакати. И не одустати . Волети је осетити. И не заборавити. Волети је остати. И залутати.
Волети је „само“ волети.
Пише: Сања Соле Ђорђевић
Топличанка је душа од жене.
