Ноћас ти пишем писмо.
Данима је у мени тињала ватра која ће сада запалити свако слово дрхтавом руком написано. Знам, осетићеш сваки мој дрхтај кроз та невешто написана слова. Знаш та слова. Познајеш их. Дане си проводио гледајући у њих док топлина којом зраче напаја сваку ћелију тела твог. Некако су постала твоја храна. И за душу и за тело. Твоја свежа вода са извора. Опијен будеш тотално. Напојен ужареном блискошћу. Од ње нека чудновата стујања јуре твојим венама и заустављају се баш пре отварање неког новог писма. Жељно исчекујеш свако моје ново писмо. Као да не можеш да удахнеш без спознаје да су твоји прсти на његовим словима.
Та слова ти значе више од било какве магије. Чак и оне тотално магичне. Јер знаш да магија настаје тек када се твој поглед знатижељно усмери на осећаје које написане речи рефлектују. Гађају твоју најдубљу емоцију која је годинама била успавана. И погађају. Право у срж. Делују на тебе попут инфузије. У тренутку добијаш неописиво велику снагу. Знаш да би планине могао да помериш ако затреба, океане да препливаш ако узтреба, на крај света да стигнеш ако сам ја случајно баш тамо залутала. Знам, жар у теби постоји. Дуго. Предуго. Сада се само претвара у разбукталу ватру емоција које прожимају читаво тело. За то вреди живети. И чекати баш свако писмо. Баш сваку реч упијати. Свако слово благосиљати.
Ноћас ти пишем писмо.
И није важно што ће остати на мом јастуку. Путем снова ти шаљем сваку његову реч. Свако слово. Знаш ти то. Читаш свако јутро када се пробудиш. „Не постоји бољи начин да започнем дан!“, шапнуо си ми, тада још несвестан да сам ја већ увелико упловила у сваки тренутак твог живота. Писма су ме теби приближила. Свако слово је било мој путоказ. Знало је шта откуцаји мог срца говоре. И само ме је водило. И гле чуда, довело ме у царство чисте љубави. Довело ме теби.
Сања Соле Ђорђевић
Топличанка је душа од жене.
