-Тежак сам.
-Ниси тежи од мене.
-Јесам, ја сам претежак.
-Океј, предајем се, за мрвицу си тежи од мене.
Не волим да му парирам ни у чему. Он је посебан свет. Лебди између оног што силно жели да буде и оног што воли себи да пришије. О томе, никада нисам причала са њим. Ако бих му и рекла, не би имало смисла, он воли да је главни лик у свакој својој причи.
-Није ли то мало себично? Желиш увек да будеш најбољи. Најбољи у оним твојим игрицама, у прављењу већ добро познатих скрипти како да преживиш живот и у одуговлачењу свега оног што би те учинило срећним.
-Ја нисам себичан.
-Ниси, досадан си.
Волела бих да се удаљим од њега, али смо се привремено склонили испод ове надстрешнице док не прође летња киша. Ветар са собом доноси со са таласа и качи је по мојој кожи. Смејем се и овим пузавицама које су прекриле кров гараже под коју смо се сакрили. Све је тако идилично и у овој причи он може постати много више него што сада јесте, али се дури и неће.
-Што си побегла чак тамо, дођи овде.
-Нећу!
-Зашто нећеш?
-Нећу да седим са тешким људима.
-Е па навикни се, ја се нећу променити.
-Видећемо.
-Шта си рекла?
-Дај, Лука, не можеш се увек крити иза тог свог зида. Још мало ће деца почети да шутирају лопту о тебе.
-Не лупај, само си љута јер ниси могла да се окупаш због кише, а дошли смо чак до овде. Увек сам ти ја крив.
-Ти си крив сам себи. Стално налазиш изговоре да ти не буде боље.
Закорачила сам на кишу. Била је топла и блага. Знала сам да ме неће пратити по киши. Не би он никада смео да учини нешто мимо свог ега. Па он се чак и против кише бори ко ће бити тврдоглавији. Нека чека. Па и све кише света сада да се сруче на ову обалу, он се неће померити са свог места док не стану.
У мојој причи нема победника, сви ликови деле прво место. У његовим, само је он јунак, само он онај коме нико ништа не може. Нико, осим он сам себи. Сећам се да ми је рекао да га нико не може повредити. Ја сам знала да смо га и киша и ја повредиле, али се нисам претерано обазирала на то.
Док сам се ја окупала, киша је стала и он је онако сув, ушао на врата. Није рекао ни реч. Нисам ни ја. Почео је журно да пакује ствари.
-Ја не желим да одем.
-Па ти онда немој ићи.
-Али морам, не могу против себе.
-У праву си, јеси тежак, смејала сам се.
-У праву си, ја никог лаганијег нисам видео од тебе.
