Уместо почетка, „било једном“ започећу вам ову причу у садашњем времену-да, баш у овом у којем је читате.
Ово се није догодило јуче, а неће ни сутра, дешава се у овом тренутку. Имамо ту срећу да смо људи, да нас живот боли, а Бог воли. Сваку годину завршавамо реченицом: „Једва чекам да уђем у Нову и оставим иза себе све што је било лоше“. Није истина да се зло плаши преласка из године у годину. Нигде оно не нестаје и не остаје. Ми га вучемо као јарам око врата, све док као посустали витезови не бацимо и оклоп и мач. Зло је свакодневно, оно обитава у кући, пије кафу са нама и покушава нам бити пријатељ. Могла бих вечно набрајати и увек наводити нове ликове који су зарад лажног сјаја, продали веру за вечеру, али постоје и они, бескрајно лепи, којима се душа смеје, на први поглед немају ништа, а заправо имају све. На свакој тој међи, између старог и новог, када смо ипак закорачили између и као младу преко прага пренели, сваки бол, патњу, осуду и немилосрђе, ушли смо у време празника и даривања.
Тада сви дају оно што имају. Неко јабуку, новчић, а неко чисто срце. После најблажих дана, ћутње и прекида трпељивости, јер празници су, завлада опет неки немир међу људима. Све чешће се срећу депресивни и грозоморни људи, без имало разумевања и трунке људскости. Баш у том периоду, по Божијој вољи, као и све остало, деси се да славимо опомену и наду.
За све који знају и не знају „Бог се јави!“
За све који верују и моле се „Ваистину се јави!“
Сваки неверни Тома са подмуклом сујетом чека поноћ да би се наругао онима који знају шта чекају. Само за оне који знају шта и кога чекају Богојављенска ноћ долази. Како се тама спушта, небо се све више светли, а око поноћи, у највећем могућем миру, облаци се размакну, а чак и бубице застану, плашећи се да не шушну и тиме прекину бескрајно свети тренутак. Свако живо биће, озаре две светлости: једна која сија из душе, друга која сија из неба, обе се спајајући у једну, коју пре свих времена назваше-Бог.
Свако мало дете које у том тренутку приљубљеног носића уз хладно стакло, поспано и једва дочекавши, осети нежан додир руке на рамену, али то није било какав додир, већ додир Анђела чувара као благослов од Бога, јер деца су анђели на Земљи, а слични се сличнима радују.
Болестан осети како му огроман терет пада са груди, продиса као дављеник кога избаци плима на обалу. Гладан завири у џеп и извуче кришку хлеба. Бос се зачуди кад угледа чизме на својим ногама.
Није ово бајка и Земља недођија, ово је наша стварност и садашњост. Не постоји проблем, болест, грех и безнађе, разочарање које вера не може излечити.
Сутрадан, као потврду да је вера учинила своје, да није нека магија, него Чудо Божије, а чуда се дешавају, највеће чудо је заправо човек, сви одлазе по освештану водицу. Са вером и љубављу је целе године чувају, умивајући се и пијући је. Баш на тај дан Исус је крштен на реци Јордан и сваке године на исти дан сиђе и благослови нас. Тиме нам показује да није битно како и колико смо грешили, ако смо научили да се променимо. Није битно што са вером нисмо погледали у небо, ако нас је виша сила удостојила да видимо чудо. Није битно ко смо, него шта смо, као што овим светом газе људи, али је ретко ко човек.
Ова прича треба да служи као подсетник и она нема крај.
За верника је сваки дан блажен дан и свакодневно се сусреће са чудима, а то највеће чудо над чудима је заправо- Живот.
То је оно за шта се Творцу молимо да нам подари-здрав, миран и дуг живот.
„Сваки савршени поклон и добар дан долази нам одозго, од Оца светлости који се не мења као сенка“.
И као што је Јован исповедио Исуса Христа и крстио га на реци Јордану, тако и ми треба да постимо, суздржавамо се од лоших мисли и дела, молимо се да нам Бог опрости сагрешења наша и живимо живот достојан његове жртве коју је на Крсту ради нас и нашег спасења поднео.
У миру и здрављу са собом и другима дочекајмо нови дан и прилику да будемо ближе Богу уз поздрав: „Бог се јави!“, одговоривши сваком са осмехом на лицу „Ваистину се јави!“
Пише: Марина Матић
Топличанка је душа од жене.
