Нека јутра имају већи смисао од других, иако наизглед исто свањују. Та нека јутра носе дане у којима су се одиграли нама важни догађаји, немерљиво срећни или немерљиво тужни.
Будимо се данима у ишчекивању истих, а они нам се тихо и ненаметљиво ушуњају у мисли и срце. То већ није обично устајање и чак ни гужва, ни кашњење немају толики значај и ништа не ремети ту свечаност. Одвлаче пажњу до сада подразумеване, већ виђене и свакодневне ствари, као призори кроз прозор превоза, људи у својим домовима, који јутром прате „Вести“, снажни и искрени загрљaји другара, које станице до школе спајају, речи и тепање најстаријих и мисао, да је љубав апстрактна именица, која одолева зубу времена.
Није живот тек само реч и у животу се крије хиљаду живота и сваки је дан живот испочетка. Умиремо сваким одустајањем од себе, вредног, живота и када пожелимо скончати, а рађамо се истог момента, када се роди и мисао, да желимо наставити и сваки је пад нови почетак и сваки пут, када смо се разбили – поново смо се родили. Родити се, значи желети и мењати се.
Сагледавајући људе не видим много, али сагледавајући себе уочавам непрегледне висине и неизмерене дубине и живим да их освојим, да их сагледам и да их се нагледам. Када их кроз све ове дане опишем и насликам, можда схватим своје и људске поноре бездана и милост и плавину , која нас ограничава, али и зове. Тек у посебне дане, буде се и посебне мисли. Не мислимо свакодневно исто. Понекад нама говори туга, понекад срећа, понекад ми њима говоримо. Има дана, када и не постоје и као да се нису ни десили, а и они које би цео живот проживљавали и над њима плакали и ридали.
Понекад фале дани, а понекад и још понешто. Некад се запитам, вреде ли више дани у којима су сузе купале образе или дани веселог смеха? Одговор ми се јави у виду сећања – а она ни лепа, ни ружна, само упечатљива, урезана и крута, повремено и окрутна…
Што нас је наjвише дотакло и променило, то се вечно памти. Морам признати, да се са губицима носим као Мали Принц и са свим оним што сам волела и што волим, имам своју лисицу и ружу, а на крају минулог дана, тог једног, посебног дана у години, небитно да ли превише срећног или превише тужног, оживи и та моја празнина и као Месец, који је некако скоро на земљи и розе и црвен, уклопи се у акварел времена. Сада је око мене само тишина, мрак и ја у хиљаду мисли, а да, ту је и тај посебан одраз са неба – који симболично показује вредност онога, што представља, онога, што је иза или изнад или неупоредиво још више – несхватиљиво и неухватљиво.
У величини величина и та црвена слика страдања на земљи, одласка са Земље и живота горе. Дан, када посебно фале и недостају и гледамо горе са очекивањем и надом, да ћемо чути речи или видети обрисе, а остаје она иста утемељена вера у нови почетак и поновни окуп. Она је ту и на не тако посебне дане, она држи и одржава. Понекад бих и посустала и одустала, али знам, да ме неко од горе гледа, једна звезда, један анђео и да сија, да ја ходам и верује, а верујем и ја. Проћи ће бол, а празнина ће наћи свој део, ионако смо само небеска прашина, коју негде далеко Мали Принц још увек чисти.
Пише: Марина Матић
Топличанка је душа од жене.
