Хвала ти, годино, што пролазиш, остављајући простора за ново. Захваљујем ти подједнако и на прилици за заборав, сећање и у основи прошлост. Хвала ти за сво искуство, за све идеје, замисли и на послетку токове успеха и свега, што су са собом носили. Клањам се стрпљењу у неким моментима и дивим, како си у неким тренуцима пролазила брзо, попут звука пуцкетања прстију. Хвала ти много на ономе, што пожелих, да променим и успех у томе и ономе, што не успех, да променим, јер и једно и друго ме подједнако обликоваше, ојачаше, окалише и оснажише. Хвала за овај праг на коме стојим и гледам у све, што јесам и у све, где сам била и хвала ти на шанси, да закорачим у ново и наставим бити нових дванаест месеци ја.
У овим месецима, које ми остављаш на располагању, желим више захвалности према себи, мрвици прашине, уздаху, зраку, дану, додиру, животу, ономе што ме чини и твори, према другима и према свему. У истим овим пустоловинама, које следе, надам се, да ћемо успети више, него икада упалити бесконачно много искри љубави, здравља и милости и потиснути среброљубље, завист и лоше навике. У ономе, што следи и долази, ма колико трајало и остало, желим за све нас, да будемо бољи и достојни имена – људи. Желим, да чинимо и да себе тиме изграђујемо; желим, да пружамо и тиме се духовно богатимо; желим, да опраштамо и да памтимо, од свега највише, да волимо и вредимо.
Срећна и блажена као и сваки нови дан од Бога!
Пише: Марина Матић
Топличанка је душа од жене.
