Нова година, кажу да треба да буде спектакл уз врућу ракију и трубаче, уз подразумевано српско „лудовање“. Међутим, Прокупчани су 7530. православну Нову, дочекали на другачији, романтичнији начин.
Неки су говоркали о томе како је сулудо платити гледање у небо и у шарене ватромете који су избијали са зграде старе Робне куће. Стандардно политичарење.
– Ко зна колико пара су дали да зевају у ватромет!
Ипак, многи се нису запитали колико су платили злобу, вечно опањкавајући сваки потез неких других људи. Ето вам одговора на питање: „Ко је убио романтику?“
За све унутрашње смрти, криви смо ми сами.
Ниједна власт, ниједан потез неког другог. Као и за дочек православне Нове године, овај исказ, важи и за све остале сфере живота појединаца.
Ове године се у Прокупљу, 13. јануара, служио чај од нане. Предгрупа „Мелиса“, на челу са Дејаном Стојановићем, пробудила је младост и интересовање омладине за нешто другачији музички жанр. Јер уметност спава и буди се и на неочекиваним местима.
Нишки бенд је такође изазвао буру осећања са другачијим репертоаром, поетиком новог доба у којем живимо.
И онда се појавио Жељко Васић, човек у црном капуту, али романтичног духа и купио присутне.
Признајем да нисам знала текстове свих његових песама, али сам онда будна одсањала до танчина сваки стих његових песама. Осећала сам песму у грудима. То значи да је дочек православне у Прокупљу и те како успео.
Онда, у више наврата, прилази старица и пита ме љутито:
„Шта је ова галама, каква је то музика, кад ће општенародно весеље?“
Старица млати штапом, а ми у чуду гледамо представницу ружичастих медија, фана битке у ријалити програму.
-Баба, ово воле млади!
-То воле!!! Свашта. Дај ми још чаја!
И остаде бака до поноћи да се чуди.
И ја сам се чудила како неко ко једва стоји на ногама, не зна да ужива у осмесима младих, у поетици, у животу, што се разиграно наставља у Новој години.
Баку није појео вук, али је једе време. Растужила сам се.
Тачно у поноћ, ватромет је опчинио децу и људе. Знате, није то пуко зевање у небо. То је заљубљивање у наставке, у нове, шарене и радосне приче, где се буде добре жеље за оздрављење нације у сваком смислу.
Ако хоћемо да заживи Српство, па морамо некад и да се радујемо. Тако се од Бога призива љубав, срећа и благослов.
Поштујем старе, болесне, тужне, али и њих морамо да подмладимо, оздравимо, усрећимо. А како ћемо без радости. Она је многе оставила у животу.
Док сам гледала у небо и ватромете, пожелела сам мир и љубав, да оздраве сва деца, сви људи, да се у нашим срцима затре злоба, ако је има, да баба научи нешто о романтици, да нам град увек пева, да се као његов мирис у мени, шири и разноси љубав и у свим наредним годинама.
Ја сам захвална Граду Прокупљу на свим песмама, ватрометима и на чају од нане.
А ви, који нисте, размислите, да ли је требало да оплакујемо лоше дане или да славимо радост живота уз ватромете и песму
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
