Сања Савић Милосављевић и Младен Милосављевић су књижевни и брачни пар који враћа веру у лепо – како у књижевности, тако и у животу. Стварајући дела чврсте структуре попут бедема, као што је и назив издавачке куће коју су покренули (Bedem knjige), ово двоје младих људи полако утиру пут једном сну – о књигама и свету који стваралаштво може учинити бољим.
Топличанка је разговарала са Сањом и Младеном, о њиховим књижевним почецима, романима, драмама и филмским сценаријима. Прочитајте.
Вечито питање за спотицање за писце – када и зашто сте почели да пишете?
Младен: Да будем искрен, одувек сам се ломио између три ствари: музике, филма и писања. Ово последње се, да ли због доступности (за разлику од папира, камера, филмска трака и музички инструменти ми, као детету, нису били баш најдоступнији) временом наметало и потисло остале жеље и жељене афинитете. Укратко, пискарао сам и учио се писању, све док од писања нисам почео и да зарађујем. Како године пролазе све више ми се чини да сам „заглавио“ са писањем и да ми нема мрдања.
Сања: Мислим да је то било у трећем разреду основне школе када нас је учитељица покренула да направимо школски часопис „Први кораци”. Било је то скромно издање, у тиражу једнаком броју ученика, али ето тада су написане прве пјесме. Касније сам од поезије побјегла, ваљда осјетивши страх од додира са озбиљном књижевношћу, и стиху сам се само понекад враћала пишући драме („Нарцис и Ехо, предисторија”, „Сребрни цар”). И даље скупљам храброст да се поново огледнем у тој води.
Откуд интересовање за етнологију и фолклор који је тако вешто инкорпориран у Младеновим делима?
Младен: Пошто сам одрастао на селу, имао сам прилике да од малена будем окружен фолклором, у најширем смислу те речи. Тај амбијент сујеверја, страха од магије и митских бића, која током зимских ноћи чуче изнад улазних врата и чекају да узјашу неког од укућана, ушао ми је у коштану срж. Такође, био сам окружен сјајним приповедачима који су имали воље и времена да радозналом детету повасдан причају о својим и туђим догодовштинама и сусретима са оностраним. Након уписивања етнологије, етнографски корпус је малчице затегнут и надограђен и забава је могла да почне.
Сањин последњи роман Теферич на Славији ушао је у ужи избор за награду Београдски победник. За сценарио за серију „Време зла“ награђена је Златном антеном. Како признања утичу на ваш рад и стварање? Да ли су подстрек, мотивација или позив на већу одговорност? Колико писац заправо зависи од признања критике и публике?
Сања: Мислим да се писање у том погледу не разликује од других занимања: сви тежимо томе да нас неко препозна и похвали за наш рад јер то даје подстрек и вољу да се настави. Чињеница је да је у умјетности ово присутније зато што награде доносе неку врсту видљивости због које ћете неко сазнати за вас, ангажовати вас за неки други посао.
Наша свакодневна затрпаност информација много је допринијела томе да писци силно жуде за наградама, иако оне саме по себи немају толики значај осим поменутог. Мислим да, ако се на награде гледа као нешто више од помоћи и благог вјетра у леђа, исто тако могу да буду странпутица јер постоји могућност да се уљуљкамо у идеју да је награда циљ а не средство.
Сања је сценаристкиња серије Време зла и неколико епизода серије Бранилац. Какав је изазов био сажети обимну грађу – у првом случају књижевну, у другом документарну – и написати сценарио који држи гледаоце приковане за ТВ екране?
Сања: Драмска умјетност (под чију надлежност спада и сценаристика) има своје законитости и постулате, па је тако умјетност сценаристике, између осталог, и проналажење материјала унутар књижевне грађе који је погодан за драмску обраду. У конкретним случајевима телевизијских серија, већ сам имала текстове који драмом обилују, па је мој задатак био да формирам ликове, распоредим догађаје тако да свака епизода има своју засебну структуру, али и да серија у цјелини има свој смисао расплет итд.
Када имате епске романе попут Ћосићевих, ликови су већ веома добро разрађени па имам мање простора (него у случају нпр. документарне грађе), али је неопходно наћи материјални, визуелни израз за оно што су њихове контемплације, дилеме, понекад преобимни и филозофски дијалози којима често није мјесто на телевизији у толиком обиму.
Није тајна да сте једно другом први читаоци и најоштрији уредници рукописа. Међутим, заједно сте радили и на сценарију филма Чудотворац тумански, који је публика недавно имала прилику да погледа у биоскопу. Да ли је то био први филмски пројекат на коме сте сарађивали? Постоји ли разлика између сарадње на књижевном и филмском/драматуршком плану?
Младен: Сарадња доноси резултат ако сарадници имају заједнички циљ пред собом или ако, у нашем случају, упрегнути у животни и брачно-пословни јарам, вуку барем приближно исту тежину. Имајући то у виду сваки терет подносимо мање-више исто. Било да су у питању књиге, сценарији или нешто треће, схватамо то као посао у коме свако од нас двоје има прилику да ради са неким ко му је апсолутно посвећен и добронамеран.
Сања: Током сваке сарадње, па и поменутог ,,писања у четири руке”, на видјело често долазе сукоби усљед различитог виђења исте ствари. Чињеница је, да уколико сте способни да суспрегнете сујету, то може много допринијети томе да само дјело буде боље, јер четири ока свакако хватају шири угао него два…
Ако се условно, у овој једној прилици, списатељски посао може сагледати у категоријама „лако“ и „тешко“: које дела из вашег немалог опуса бисте издвојили као она које је било „најлакше“, односно „најтеже“ написати? Да ли се, једном када књиге буду објављене и дођу до читалаца, уопште може говорити о том стваралачком путу, препрекама и „одскочним даскама“ на које сте наилазили?
Младен: Што се мене тиче најтеже и најдуже сам писао свој други роман „Језава“, који и даље сматрам незавршеним и који ће, ако дочекамо, тек у свом другом допуњеном издању, личити на оно што сам замислио и започео давних дана. Најлакше сам написао мој првенац за децу „Олалије“. Деца су искрена и чиста а књижевност за децу не познаје трендове и доминантне правце. Њима је важна прича и непогрешиво осете сваки атом љубави који је уткан у оно што је за њих написано.
Сања: Код мене је често случај да „лако” напишем прву верзију рукописа, али ми онда прилично „тешко” пада рад на исправљању текста који, како имам више искуства, све дуже и дуже траје. Могуће је да, када бих прву верзију писала спорије, тог проблема не би било, али ето, тако бива да ме у почетку носе топли вјетрови и страх да ћу заборавити то што видим у тренутку, а заправо, најтеже се на написано вратити баш зато што се тада исправљају грешке.
Како сте одлучили да се осим писањем бавите и издаваштвом? Ко вас је највише подстакао и подржао у овом науму? Шта читаоци могу да очекују у 2023. години из Бедем књига?
Младен: Подстакли смо једно друго, а томе су допринеле и околности, издавачи и уредници који су захтевали измене и компромисе, са којима се нисмо баш увек слагали. Што се мог дела Бедема тиче, планирао сам још једну поему за децу, под радним насловом „Абракадабра а брак за дабра“, која говори о дабрићу, сину главног градитеља бране, чија је највећа жеља да буде мађионичар и који ће некако морати да нађе „мост“ између жеље и могућности. Планирао сам још и збирку прича „Напрата“, која ће се бавити управо мотивом сеоског гатања, врачања и мађијања и негативним последицама истог, а до краја године ћу завршити и књигу текстова о Београду, које већ неко време пишем и објављујем на порталу Kaldrma.rs и које смо планирали да објавимо у оквиру Бедема.
Сања: У мом случају је на ред дошла збирка пјесама „Унутрашњи рељефи” за коју сама радим и илустрације. У плану су још и сабране драме, илустроване збирке приповиједака, стрип – али још увијек не знамо у ком тренутку ће се то реализовати. Оно што је, осим пјесама, извјесно, то је да ћемо вјероватно објавити препјев Младенових „Олалија” на руском језику и моје изабране драме. Да ли ће то бити електронски или у неком пробном тиражу – још увијек не знамо. У сваком случају, постојање Бедема нам омогућава да сами одређујемо динамику објављивања.
Које три књиге препоручујете читаоцима као „обавезну лектиру“?
Младен: „Сујеверице и друге речи“, Бранка В. Радичевића, „Путем поред реке“, Жике Лазића и, наравно, ,,Теферич на Славији”, моје Сање.
Сања: „Преко колена” Јадранке Миленковић, „Све песме” Моме Димића и Младенове „Олалије” – за које сам убијеђена да ће се заиста и наћи на списку лектире за основну школу.
Топличанка је журнал који ушива успомене. Поделите једно заједничко сећање о књигама.
Младен: Немачки редитељ Вернер Херцог је, по сопственом признању, своју прву камеру формата 35 милиметара украо у Минхенској школи филма. Касније је објаснио да је та камера била његово природно право, које је осећао као насушну и неумољиву потребу. Нешто слично догодило се и мени, док сам похађао пети разред основне школе „Милош Митровић“ у Великом Орашју. Наиме, за време великог одмора сам остајао у учионици, правећи се да ми није добро и кришом, из незакључаног школског ормара и без ичијег знања позајмљивао књиге, носећи их кући на читање.
Памтим да сам тих дана прочитао „Ватре са Дримкола“, Милисава Антонијевића Дримколског, поменути првенац Жике Лазића, где сам први пут читао о Језави, као и изабране приповетке Милована Глишића, коју никада нисам вратио у ормарић и која представља моју прву и једину украдену књигу. Авантура се убрзо и завршила када смо, не сећам се тачно разлога, морали да мењамо учионицу, а те прочитане књиге су у великој мери утицале на оно што пишем.
Сања: Када смо основали Бедем, пошто ниједно од нас није вично управљању софтверима, све наруџбине сам ручно преписивана у свеску. Није их било много, нарочито не у почетку, па нам је свака особа која је наручила наше књиге била занимљива, драга и памтили смо сва имена, необична посебно.
У исто вријеме, један познаник ме замолио да као сценариста прочитам сценарио с којим планира да конкурише на конкурсу за развој пројеката ФЦС-а, а који је писала његова пријатељица. Моје одушевљење, схвативши да је писац сценарија (који ми се веома допао) за филм другара Жикице Јовановића иста особа која је прва наручила наше књиге преко сајта, ваљда може да се мјери само са Србијанкиним која је, схвативши да је Жикица за скрипт доктора на њеном тексту звао особу чије је књиге управо наручила, а такође не знајући да је то иста особа. Драга наша Србијанка, позивамо те да у нашу коинциденцију ушијемо нека нова сјећања и коначно се упознамо и уживо.
Пишем и инспиришем.
