Живим, рекло би се, неке зреле године. Јуче и оно пре тога, на тренутке ми делује тако далеко, а опет тако близу. Сећања се смењују, преплићу и живе кроз сваки данашњи дан.
Било их је лепих и оних мање лепих, које бих, када ме туге повију бацила низ реку да отплове у неки рукавац, заборављен од свих. Тако остану занавек, лишће да их прекрива, киша натапа и под тежином тону, белог дана да не виде никад. А онда се усправим, љута на себе и ту тренутну жељу. Тешка су, болна, а опет моја. Губитком њих, изгубила бих део себе. Њима су предходили и после њих долазили дани наде, полета, среће.
Листајући албуме успомена свака је баш ту где треба. Не кројимо себи пут којим идемо, он је у запису који имамо. Можемо да пробамо да га изменимо стидљивим, малим кораком за почетак и досањаним сновима. Да променимо вагон у коме смо, на некој од станица, водећи рачуна да сачувамо део себе који се зове душа. Живот чини сноп среће и нарамак туге. Срећу је лако носити, рекао би неко. Можда, а шта ако се у њеном налету изгубимо, постанемо само сенке у магли?
Из оног нарамка туге, неприметно се извлаче иглице, завлаче под кожу и копају себи канале у које остављају семе које изједа и храни се ослабљеном душом. Брзо овлада њом. Почне да лута у магли, судара се са залуталом срећом, покушавајући да је поведе са собом на неки слепи колосек, остави на клупи вечног чекања, са пробушеном путном картом.
Живимо данас, сећајмо се оног јуче и мислимо о оном сутра. Носимо на раменима тугу и срећу, корачајмо усправно. Планове правимо у себи, само нама чујно. Изговорене гласно понеће ветар, шапнути гранама док се провлачи између њих, оне лишћу које шумори. Скривена међу лишћем чуће птица гракталица и са подсмехом објавити свима. То наше постаће свачије, препричавано и мењано по потреби приповедача.
Пише: Гордана Илић
Топличанка је душа од жене.
