Када падне мрак, често ухватим себе како покушавам да откријем тачан тренутак у времену када је мој живот почео да изгледа као непрекидна борба. У том трагању водим се уверењем, које је можда само моје или ми га је неко други усадио, да за сваки проблем постоји јасан узрок који је до њега и довео. Лако је решити проблем попут неурадјеног домаћег задатка из математике или пропуштеног аутобуса за повратак кући из клуба у један ујутру. Међутим, када су “мале ствари” почеле да се нагомилавају и прерастају у нешто знатно веће, тада се у мени родило нешто ново. Или се уопште није ни родило, већ је одувек ту постојало. Требало ми је доста времена да схватим, али не и прихватим, да није све онако као што је некада било. Зато, када падне мрак, упорно тражим тај један тренутак или један догађај који је променио све. То нешто или некога, ко је променио мене.
“Разумеш онда зашто нисам прихватио његову понуду?” проговорио је глас са супротне стране стола. Седели смо у нашем омиљеном пабу који, када га посматра случајни пролазник, изгледа мрачно и оронуло али је нама изузетно драг. То је било место нашег првог састанка.
“Прихватио си његову понуду?” рекла сам изненађено.
“Рекао сам да нисам прихватио, наравно. То би било сулудо. Тако мало новца за целовечерњу свирку! Нисам толико очајан.” објаснио ми је.
“Па добро, слажем се да је педесет еура мало. Али ако добијеш бакшиш, можда и није толико лоше?” размишљала сам наглас. “Или желиш да нас газда избаци из стана јер му већ три месеца нисмо платили кирију?”
“Није у питању педесет еура него тридесет, што је свакако недовољно. То би и сама схватила, да си ме заправо слушала шта причам.” рекао је оптужујуће. Преврнуо је очима и махнуо конобару да му донесе још једно пиво.
“Наравно да сам те слушала! Само ми се учинило да си рекао педесет, а не тридесет. А смета ми и бука око нас, одвраћа ми пажњу.” покушала сам да се одбраним. Био је у праву, донекле. Да ли сам покушавала да га слушам? Јесам. Да ли сам у томе успевала? Не у потпуности. Поред нашег, само су још два стола у пабу била заузета, а звучници из којих је допирала музика стајали су далеко иза нас. Међутим, нисам слагала када сам рекла да је бучно. Буку о којој ја говорим он не може да чује, али је она за мене и те како присутна.
“Поново то радиш. Већ смо причали о овоме и рекла си да ти је боље.” узео је неколико гутљаја из флаше. “Или си ме и тада лагала, као сада кад кажеш да ти је бучно у пабу у коме има шесторо људи?”
“Добро, извини. Само сам мало деконцентрисана, то је све. Дешава се”.
“Дешава се превише често, ако мене питаш.” поново је натегао флашу. Сметало ми је што сам јасно чула сваки његов гутљај и лупкање ђона о под, јер је почео нервозно да цупка ногом. Сметало ми је што чујем звецкање чаша за шанком. Сметали су ми звуци аутомобила који су допирали од споља. Почела сам да вртим косу око прста.
“То свакако није нешто што могу да контролишем, знаш? Не умем чак ни да ти објасним шта се тачно дешава у мојој глави, а и нисам сигурна да би ти то разумео. Можда ти уопште ни не желиш да разумеш.”
“Како можеш да кажеш тако нешто? Већ месецима се трудим да ти будем подршка. Сваки пут када си плакала, ја сам те тешио. Када си хтела да будеш сама, остављао сам те саму. Када си хтела да разговараш, разговарао сам и слушао те! Све то, само са жељом да ти буде боље!” довршио је флашу. Ја сам гледала у празну флашу и пепељару у којој је догоревала цигарета. Било ме је срамота. Наставио је: “Мислиш да је мени лако да причам са тобом када видим да ти је поглед празан? Изгледаш као да би се радије налазила било где, само не овде са мном!” рекао је тужно и бесно у исто време.
“Већ сам ти рекла да то нема везе са тобом.” тихо сам одвратила. Истина је да не постоји место где бих радије била него са њим. Овде, где смо се први пут упознали и пољубили. Када ми је дао црвену ружу чије латице и даље чувам. Овде, где лежи толико лепих успомена на протекле две године.
“Уморила сам се од силног објашњавања. Ти то једноставно не разумеш.” закључила сам и даље нервозно увијајући косу. Срце ми је убрзано куцало и облио ме је хладан зној. Желела сам да изађем напоље, на свеж ваздух.
“И ја сам се уморио, знаш. Од покушавања.” рекао је туробно и почео да облачи своју јакну. “Идем да прошетам мало.”
“Немој да ме остављаш.” тихо сам рекла. Нисам могла да скупим снаге и погледам га у очи. Платио је рачун и изашао, остављајући да се врата затворе за њим.
Лежала сам у хладном кревету и размишљала о времену које тек долази. На неком сајту, који наводно објављује мисли великих људи, сам прочитала да ако живиш у прошлости онда си депресиван, а ако живиш у будућности онда си анксиозан. Према томе, једино када ћеш бити у потпуности смирен је ако живиш у садашњости, мада се ја са тим не слажем. Мислим да ми живимо у садашњости са сенкама онога што је већ прошло, док истовремено сањамо о ономе што тек долази. Тако да не знам који проблем имам, али знам да нешто није у реду. Када бих имала више новца, отишла бих да ми неко каже шта тачно није у реду са мном. Довољно сам копала по себи да схватим да то не могу да откријем сама. Не знам шта би он рекао на то. Он верује да је за то потребна само јака снага воље. “Запали свећу у цркви, помоли се и видећеш како ће ти одмах бити лакше.” уверава ме. Како да му кажем да ми не би било лакше чак и да запалим највећу свећу која постоји на свету? Да мрачна и хладна црквена тишина у само помаже да гласови у мојој глави постану гласнији? Ипак, верујем да ме воли. На неки свој начин се труди да ми помогне.
Врата су се отворила уз тихо шкрипање. Чула сам га како скида јакну и осталу одећу са себе. Нисам му дала знак да сам будна. Шушкајучи прекривачем, легао је поред мене на кревет. Мирисао је на алкохол, дуван и хладноћу.
Тихо и безизражајно је проговорио: “Срео сам рођака и његову девојку испред тржног центра малопре. Смејали су се и певали на сав глас. Запросио ју је.”
Тишина. Када ништа нисам одговорила, наставио је. “Изгледали су пресрећно. Честитао сам им и сви смо се загрлили. Хтео сам да заплачем.”
“Никада те нисам видела да плачеш.” тихо сам рекла и даље њему окренута леђима. “Сигурно ти је драго због њих.” Није деловао изненађено, као да је знао да сам све време будна.
“И јесте ми драго.” Онда је мало застао, па рекао: “Али нисам хтео да заплачем од среће.”
Ћутала сам.
И он је ћутао. Чинило ми се као да наше ћутање траје читаву вечност.
Напокон сам смогла снаге да изговорим: “Криво ти је, јер би волео да смо као они. Волео би да не мораш да решаваш моје проблеме.”
Сада је мене дочекало ћутање. Полако сам се окренула ка њему. Грудни кош му се полако и равномерно подизао и спуштао. Спавао је, а лице му је било огледало умора и туге.
Суморна јутрања светлост се пробијала кроз навучене завесе. Пробудила сам се са осећајем збуњености, питајући се да ли је протекла ноћ била стварност или сам све сањала. Знала сам да није сан видевши да је друга страна кревета празна. Са благим болом у глави сам устала и кренула у кухињу да скувам кафу. На столу је стајала једна црвена ружа украшена црвеном траком. Пришла сам ближе столу. На малој картици која је била закачена за цвет, писало је:
“Волео бих да је љубав решење.”
Пише: Ана Тошић
Топличанка је душа од жене.
