Треба ми да ми дођеш. Као некад. Неочекиван. И изненада. Носећи у шакама сва хтења дуго скупљана само за мене. И да их само испустиш пред мојим очима онако ненадано. Знаш да бих поскочила. Хитро. Попут девојчице. Попут враголастог погледа. Попут знатижељног истраживача.
Знаш. И баш зато те нема тако дуго. Не смеш да дозволиш себи да поново упаднеш у замку моје умиљате искрености. У недра сненог буђења. У те тако сензуалне покрете. У сусрет начет још у неким давним временима. Не смеш. Јер ни сам не знаш хоћеш ли наћи пут за натраг. А тај пут ти је потребан. Мораш да се вратиш одакле си дошао јер се бојиш ако ниси на познатом терену. Као да ти то познато улива снагу. А без те снаге не би могао да наставиш даље.
Али снага ти није ни потребна. Потребна ти је само воља. Не дозволи да воља остане заробљена на месту до кога никада нећеш доћи. Та воља више неће бити твоја. А ако је изгубиш ко ћеш онда бити ти? И хоће ли бити битно на ком путу се налазиш? И шта те жуља, а шта олакшава корачање? Знаш да ти то више не би било важно. Па зашто му онда сада дајеш на вредности? Зашто га увеличаваш док себи забрањујеш оно што ти припада? И неприметно бежиш од тренутка потпуне испуњености?
Застани и размисли има ли смисла не доћи мени. И не донети сва та дуго скупљана хтења. И не испустити их пред мојим очима. Оним очима у којима си видео најсрећнији осмех на свом лицу. Само застани. Све ће ти се само касти.
Пише: Сања Цоле Ђорђевић
Топличанка је душа од жене.
