Кад сам кренула да пишем за Топличанку, питала сам да ли могу да објављујем текстове сваке среде. Добила сам одговор да могу и питање зашто баш средом. Рекла сам да ми је среда срећан дан и да желим да ми и текстови буду срећни.
Тада, пре три године, од једне жене преузела сам идеју за срећну срећу, то јест, „прозорчић“ са Инстаграм сторија, где су људи писали лепе вести. Па, неко се заљубио, оженио, па чак и развео, неко је кренуо на тренинг, запослио се… И ја сам тако сваке среде набрајала лепе вести које су се десиле. И било их је баш пуно!
Међутим, ствари су се промениле. Порасла сам и више ми није свака среда срећна. Нису ми ни сви текстови срећни.
Ова недеља ми је била баш напорна. Расправљала сам се и нервирала. И нисам могла да пишем срећно.
И ја сам човек, нисам само фотографија на интернету. Учим, радим, мало мање тренирам и више се стресирам. И не могу увек да будем срећна. И то је у реду!
И баш у овом тренутку, док ово пишем и капци ми се склапају од умора, мама улази у моју собу и говори како нам је у кући неред, као да смо циганско вашариште. Узвраћам јој да су то весели људи који живе у хаосу.
И кад ја не моги, будите ви као циганско вашариште, носите шарене боје и слушајте музику по цео дан. И нека вам макар нека среда буде срећна. Лепо је то!
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
