Промена

0
promena-par
Pexels.com

Уплашен си. Знам. Бежиш због тог страха. Склањаш се од мене. Не смеш у очи да ме погледаш јер би се поглед твој у мојим зеницама изгубио заувек. А да признаш да то највише прижељкујеш најтеже ти пада јер мислиш да само слабићи могу себи нешто тако да дозволе.

Гле чуда! Изгледа да ја такве „слабиће“ баш волим. Волим кад ми покажу емоцију. Чисту. Искрену. Невину. А опет некако немирну. Нестрпљиву. Брзоплету. И волим себе у издању неснађене девојчице. Румене. Мало можда и постиђене. А радосне. Миле. Скакала бих до неба али се бојим да тако полетна не останем међу облаке. И онда се приберем и сасвим лагано свим набујалим осећајима дозволим да се искажу баш ту пред тобом и да ти покажу да си урадио најбољу могућу ствар. Ослободио си ме. Учинио си ме живом. Радосном. Својом а твојом. Зар то није чудесно?

Само страх остави по страни. Знам да можеш. Не лишавај себе ове лепоте. Не мучи себе. А ни мене. Не одузимај ми себе. Жељна сам те. Гладна. Једино уз тебе могу мирно да спавам. Не одузимај ми тај мир. Не склањај себе. Не бежи. Од љубави побећи не можеш јер је неодољива. Тако привлачна. Тако умиљата. И свемоћна. Осећаш је, зар не?

Увукла се у сваку твоју пору. Сваку ћелију. Твој дах. И твој смешак. У сваку твоју мисао. Променила ти израз лица. Променила ти живот. Променила је тебе. Примећујеш ли?

Ја волим ту промену на теби. Ја волим тебе.

Пише: Сања Цоле Ђорђевић