Пружи ми своје руке. Само ми њих дај. Ништа ми више није потребно јер тако ми пружаш себе. Дајеш ми целог себе. Потпуно. Неконтролисано. Без калкулисања. Без очекивања. Обавијаш ме сигурношћу. Дајеш ми слободу. Пружаш ми спокој. Уливаш неограничено поверење. Чиниш да се осећам најпожељнијом женом на свету целом. Постављаш ме на престо. И стављаш круну на моју главу. Постајем краљица. Твоја краљица. А ти мој краљ. Краљ који ме држи као мало воде на длану. Нити веће силине у човеку, нити силовитије љубави на длану његовом. И чуваш ме на том длану. Чуваш ме у својим додирима. Сваки је записан у твојим венама. Мењам твој генетски код. Мењам тебе. Јер постајеш само оно што си одувек знао да ти и јеси, само ти околности, окружење, људи…нису дозволили да то и будеш. Сада баш такав Ти мене ставља на пиједестал. Самоуверено. Слободно. Са радошћу у срцу. Оном радошћу која не зна за границе. Не зна за одустајање. Не зна да одуговлачење. Не зна за немогуће.
А ја се осећам испуњено где год да се нађем само када су моје руке у твојим. Тада постајем мања од маковог зрна јер желим да се шћућурим у твом срцу. И то зрно мака ми је злата вредно јер је учаурено баш у твом срцу. И волим ту чауру. Јер је читава слобода осликана љубављу смештена у њој. Немам намеру одатле да одем. То је најлепше место на свету где бих желела да станујем. И бирам ту да останем.
Само ми пружи своје руке. Пружи их. Толико сам их жељна. Толико су ми потребне. Толико их волим. Волим целог тебе. Волим сјај твоје душу. И сваки откуцај твог срца. Сваки додир твој. Сваки осећај који ме вине у висине. Који ми даје невероватну снагу. Који ме опчини до сада незнаном милином.
И само пожелим да се истопим међу твојим прстима. Да ме привијеш уза себе јако, јако…најјаче. Нежно, нежно…најнежније. А то тако добро знаш. Тако лако ме осећаш. И сваки пут ме оставиш без даха. Сваки пут пожелим да та магија заувек траје. Знам да ће трајати. Твоје руке ми то говоре.
Додири твоји осликавају живот мој најлепшим бојама. И украшавају осећајима који не бледе, који не нестају, који временом постају све јачи и јачи. И воде ме на места на којима никада нисам била. А желела сам. Чиниш да се моје жеље остварују. Ти их остварујеш. А ни не знаш како.
Ни не мораш да знаш. Само ми пружи своје руке. Оне знају како.
Пише: Сања Соле Ђорђевић
Топличанка је душа од жене.
