Знам ја ко си ти. И знам да идеш кроз живот тражећи оно што мислиш да ти недостаје. Стално ти је поглед попут луталице. Свуда га има. И не зауставља се. Неуморан је. Тражи ли тражи. Ослушкује знатижељно. Лови мирисе. И сваки мирис провуче кроз своје оштро чуло да процени да ли је по његовој мери. Зна да ће га препознати ако долази од мене. Ако је шапат моје душе. Научио си га да моја душа бајковито мирише. Тачно знаш ту ноту. Препознао би је на километарској удаљености. То се не заборавља. То се не пропушта. То се не оставља.
А ипак је баш та нота била заборављена у неком тренутку. И читава мелодија је нестала. Ја сам нестала.
Питам се како је тај тренутак могао да дозволи такав нестанак. Али није тренутак крив. Души нису потребне речи, осети када је време да се повуче. Тај тренутак је био савршен за повлачење јер тебе није било.
И сада знаш да ниси смео то да дозволиш. Знаш. Врло добро знаш. И зато си од свог погледа направио луталицу. Зато немаш мира. Зато је потрага постала твоја свакодневница. Јер ниси целовит. Имаш све а нема ништа. Шта је све то без мириса душе моје? Ништа. Ко си ти тако сам? Не знаш. Не познајеш више себе.
Знам ја ко си ти. И знам да буде ли недостајање победило осетићеш поново мирис душе моје. Јер недостајање у себи носи сва оружја за освајање циља. Обучено је за сваку прилику која му се нађе на путу. Уме да се снађе у свакој ситуацији и зна да ништа није изгубљено. Зна да на циљ стиже пре или касније. Али стиже.
Чујеш ли његове кораке?
Ја их чујем. Осећам њихов мирис.
Пише: Сања Соле Ђорђевић
Топличанка је душа од жене.
