Некад се тишина завуче у све поре. Срце ради спорије и све што је било гласно, одједном се стиша. Као ветар. Једном мора да стане. То су обично сати ћутања, кад нема смисла да кажеш било шта, било коме. Треба пустити душу да понекад тихује.
- Шта ти је ?
- Није ми ништа.
- Ћутиш већ четири сата.
- Ћутим много дуже, а ти тек сад примећујеш…
- Да ли са тобом нешто није у реду ?
- Са мном је све у најбољем реду, само ми се тишина присвиђала.
- Мени кад тишина уђе у кост и кожу, ја изађем напоље и цвркућем бар са врапцима.
- Мени се не цвркуће са погрешним људима, али то са птицама и није тако лоша идеја.
Моја сестра је увек била другачија од мене. Ја сам само на око деловала бурније, гласније. То је било за народ, а моја тиховања за моју државу звану Слобода.
Људи кад тихују, они заправо расту, не тражећи ничију руку, кад се даве.
- Умрло је саосећање драга моја…кажем ти ја…
- Када би неко саосећао, он би био срећан, али је људима лакше да те питају шта ти је и да добију одговор на готово.
Некад ми није ништа, али ми је стално нешто… Ја се онда склупчам у свој калуп и ослушкујем главу, срце и тело. Временом схватиш да је то добра страна живота. Кад можеш да тихујеш, много лакше решаваш све недаће. И што је најлепше, ниси дужан никоме и не мораш да објашњаваш.
- Можда треба да одеш код неког психолога?
- Хоћеш да кажеш да сам у депресији?
- Нећу да кажем, него ето…
И ето, спремим се ја и одем психологу.
- Да ли имате неки проблем – пита ме психолог.
- Немам.
- Зашто сте дошли ?
- Послали су ме моји… Сматрају да предуго тихујем и да то није нормално.
- Ви мени изгледате потпуно у реду.
Питам ја психолога да ли он има неки проблем. Кад он, развезе причу и останем ја тамо три сата. Плаче психолог, ја саосећам. И схватим. Психолог има проблем. Не уме да тихује. Погођен свим проблемима других људи, државе и нације, човек громогласно плаче, виче, буни се, жали се. Узнемирава се. Рекла сам му да би требало да остане мало сам са собом и да послуша своје тело, своју главу, своје срце. А он ме гледа као да нисам нормална.
Можда ја и нисам нормална, али човек мора некад да стане или седне, па да мало преталашка по глави… да види где је, шта је и ко је, да се запита да ли вреди увек бити причљив и гласан у свету који одавно не чује, где су уши глуве, очи затворене, а уста нема и празна.
Тихуј, човече, да те не би појели гласни, а шупљи ! Шупљи звече много јаче. Кад осетиш да се мрсиш у зидове, само размотај клупко и тихуј, док се не замота само у оно, што сањаш.
„Кад ћутиш, чуће те само они, који те воле.“
Изгледа да људи слабо воле, па им тиховање изгледа дуже. Грли себе и кад психолог има веће проблеме од тебе!
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
