Дозвољавам да прођу олује. Кроз све оне који ми значе, који су смисао, који трају. Не буним се кад ме уједу и змијски отрови уђу ми у крв.
Преживим.
Људи ме не познају, не људи ме мрзе. Туку ме са свих страна, па некад у болу заспим. Нека копља нису била за моја нејака леђа, а онда… Онда сам ојачала. И плећа и груди. Прсти су ми утрнули волећи. А волела сам неуморно као какав морнар море и кад је немирно и силно и кад нежно милује обале и људе. Својим животом пловим, али данас онако, како ја одредим правац тог бесконачно тражећег путовања. Јер живот тражи много, а да ти само оно што си заслужио.
Приповедам ученицима како за себе треба да се боре и кад им слабост и осећаји то не допусте. Нема одустајања у биткама. Све су скупа добијени рат.
- Идем ја. Ја ово не могу – рекао је.
Спустила сам поглед једном давно и пустила сам га. То је била моја највећа битка. Али прва, никако и последња. Питала сам се, одакле ја, из ког бунара суманута ја, вадим хладну воду за натекле вреле табане, истрошене од трчања. Не знам како сам ту доспела, знам само да сам некако остала. Бежала сам. Бежала сам, колико ме ноге носе од оног што људи зову судбина. Сами смо је саградили, ко зна кад, ко зна ког дана, где и како…
- Данашња тема за писање је „Најважнија битка је…“
- Али шта ту да пишемо – питала је Јелена.
- Пишите о унутрашњим биткама. На који начин се бијемо унутар себе да дођемо до оног како смо победили себе и кад смо губили битку.
Ти дани су у мени направили такав крш, да је читава година била потребна да ране зацелим, а цео живот изнова склопим у идеалан мозаик.
Неки су ту и данас не сналазе.
Неки се ту и данас губе и лутају, стрепећи да повређеност не добије друго лице, непознато.
Пет стотина речи најмање, трошила сам даноноћно да убијем у себи оно што сам знала да ми је намењено и да ми припада.
Исто толико капљица суза, пролила сам, док сам била морнар свог живота. Једини и стварни.
- Ја ћу да ти доакам! Кунем ти се, окренућу кормило и ти идеш у другом правцу!
- Али ја нисам тако слаба. Само преко мене мртве! Чујеш ли!?
Не знам колико је чуо, али је знао. Не иде се тако лако кад је лепо.
Све сам речи и сузе пустила да потеку… да се виде. Каква ти је то битка, ако плачеш сам.
Зато смо плакали заједно. Можда сам због тога ту једну битку добила.
- Никад немој да бијеш битку за љубав.
- Да. Постоје битке за здравље, породицу, за образовање, а све ћеш то успети да добијеш, само ако си вољен. Схваташ ли ти?
- Је*ала те та љубав, знаш!
Та реченица, остала је урезана и користили смо је касније у доколици, у шали, као стереотип у другарству.
- И шта ћеш сад да радиш маркирана!?
- Идем у свој ћорсокак да проверим има ли још нека битка, важнија од ове. Ако има, поднећу је, ако нема, биће тужно живети бескористан.
- Ако те поново остави… ако поново изгубиш себе, немој после да ми цвилиш!
Остављају ме, али победиће ме, само преко мене мртве.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
