Ноћ је нож за све неуспеле покушаје. Онај што те само окрзне и падне, онај што те убоде, да јаукнеш, а да не умреш.
Кад сви спавају, ја се будим. Будим се у сва три раздобља, у прошлости, садашњости и будућности. Мој лек нема лековитост за све болове. Заједно преживљавамо. Крцкамо моје ноћи у делиће стварности, па се делимо на трећине, јер смо половине давно превазишли. Кад прође једно раздобље живота, хитро прелазимо у друго, мерећи дужину и брзину пређеног пута. И то смо учили из физике, на часовима професора Росића, где је приповедана људскост и љубав кроз векторе, али живота.
Присећам се како су мени, у ствари, у крв урезали љубав према свима и према свему. Основна мерна јединица живота је љубав.
Зато цео живот траћим да мерим на љубав, све што други бацају у смеће. Некад досадим свом срцу, па се преврће наопачке. Кад се све изнова врати у нормалу, тек почиње маратонска трка. Ноћу се буди душа, чека будућност за коју се прошлост побринула.
Кад ти неко, било ко, каже да заборавиш прошло, јер је прохујало, немој!
Немој да ти се не пише оно за шта си крив, тебе ће да боли!
Нека ти се пише и оно, кад си добар и леп и оно кад си израстао у трн, засметао човеку.
-Ви сте на студијама књижевности?
-Да, била сам некада и сада сам.
-А да ли волите да читате?
-Какво је то сулудо питање… Свако, ко воли да преврће ноћу у три чина најмање, у три раздобља, воли да чита.
-Пишете?
-Пишем.
-О чему пишете ?
-Пишем о продавању шешира онима, којима нису потребни, јер не морају да крију своје право лице.
-Врло необичан одговор. Али прихватам. Добили сте посао за који сам сигуран да нећете радити ни дан.
Продајем шешире у будућности. Пребирају муштерије од шупљег до празног. А ја, седим на тротоару и читам књиге из прошлог века, боса и гологлава, јер мени не треба покривање од људи, а ни штит од живота.
Ја своја раздобља поносно носим као боре, јер њих ми је урезао живот.
Често треперим кад сањам. Сваки је сан будан као каква клетва и ноћу се душа прелама као одсјај од огледала. Не тражим, а видим сва лица која су сликала мој живот, разнобојан, пун.
Читам књигу о Ивани. Била је то жена, па је постала муж.
-Јао, бре, Ивана, како је могла жена да постане муж – пита ме Марија.
-Лепо. Жена која нема мужа, она временом постане муж.
-Свашта.
-Свашта, свашта… Не знаш ти какве су то жене мужеви. То су ти, бре, оне за чији поглед мушкарцу треба оружани лист. Све зна, све памти, а не треба јој снага да те обори. Разумеш?
-Ти си се сад ту нешто као нашла…
-Ја сам се нашла ноћу у себи, преврћући се наопачке, тумбајући дане, прошле, садашње и будуће.
-И, нађе ли шта?
-Нашла сам грешку.
-Какву грешку?
-У корацима. То ти је оно, кад си одрастао на љубави, уместо на хлебу и води, па сад ’леба не умем сама да поједем, па чекам свануће да се вратим књижевности… да прегладним од људи.
Продајем шешире, јер ноћу, ноћу се сетим да су потребни људима који се крију од проживљеног живота.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
