Мој живот личи на клацкалицу. Вечито стојим на средини, одржавајући равнотежу између две стране. Стојим на месту где се спајају добро и зло. Где се бира животни пут.
Од малена се око мене боре копља. Када сам имала осам година изнад моје главе водила се битка између двоје људи. Када су им се копља сломила, оштрице су проболе мене кроз леђа. Исто се поновило и пре пар година. Тада сам престала да будем океан између две ватре и постала сам пожар, опаснији од сваког зла, које сам до тада доживела.
Ране на телу прођу. Оне на души не пролазе. Кад као мала и недорасла овом животу добијеш ударце, као велика постанеш она која их задаје.
-Ниси заслужила да прођеш кроз све то, била си дете…
-Расла сам рањена да не бих била згажена!
Једном кад те раставе на кост и кожу и кад ти се добацују са душом, научиш сама да се саставиш и да више никад не доведеш себе у такву ситуацију. Ако ти се, пак, слично понови, то је ојача, јер не може иста ствар да те убије више пута.
-Постала си хладна, а била си тако емотивна девојчица…
-Уморила сам се да својом емотивношћу плаћам туђе грешке.
Од памучне душе, постала сам челична. Тако безосећајну створили су ме људи. Доста су се копља ломила по мени. Доста ме је мачева пробадало. Сад сам ја та која пробада и ломи! Мене је много болело. Не занима ме ако сад боли друге!
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
