Из романтизма у реализам

„С тобом је живот романтизам, а без тебе реализам“ рекла сам једног септембра човеку ког сам волела.

И живели смо романтизам. Било је љубавно, болесно, страствено. Било је лепо! А онда ми је опало лишће са крила и кроз романтизам сам пропала у реализам. Као птица која је остала без способности да лети, срушила сам се на земљу и ударила главом о дно.

Као и сви љубавни болесници била сам без свести о стварном животу и пробудила сам се у соби белих зидова на белом кревету. Срце је правило празнине и прескакало откуцаје, а пулс је успоравао. Бледа и измучена гледала сам где сам доспела – из једног света у други.

Нека чудна, али добра жена кретала се око мене и говорила како су прогнозе лоше. У једном тренутку је кренула да виче: „Губимо је, губимо је!“ а ја сам тешких капака који су се сами склапали помислила: „Ја сам изгубила. Ја губим“.

Рат за живот сам добила, али битку за љубав нисам. Данима су ме придржавали за руке, док сам нестабилним корацима ишла у црн, реалан свет. Била сам доспела у мрак са оне стране света, па се овоземаљског не бојим.

Испила сам терапију за лечење од свега што ме је гурало у таму и добила сам неколико убода у вену као противотров од љубави. Излечила сам се, а мислила сам да никад нећу моћи.

Једном сам много високо летела у љубави, а ко високо лети муњевитом брзином се нађе на земљи. Зато више не летим, јер… земља. Није земља за мене!

Кристина Милошевић

Све(т) видим очима песника и душом уметника.