– Марија човек је рођен да живи у заједници. Раније је негде то било племе, а код нас су биле заједнице од више чланова породице различитих генерација. Међутим, модеран човек покушава да то искорени, да постане јединка и буде независтан. Али не ваља то. Гене не можемо искоренити, од њих смо сачињени они су у нама. Отуд и сва ова празнина у људима, отуд и анксиозност.
Ето одговора зашто је све више људи незадовољно. И то су управо они који све имају а ипак осећају да им нешто фали. Код сиромаштва можете видети тугу, бол па чак и очај али незадовољство не. Најлепши осмех сам видела баш код тих људи.
Осврните се око себе. Да ли је неко од ваших пријатеља на ивици егзистенције? А ипак му увек нешто фали. Ја познајем пуно таквих. Сви су они дивни. Имају свој кров над главом, своју породицу, запослени су, лепо обучени, али опет сјај у очима не носе. Не критикујем их ја, није њима лако, јер празнину не може да попуни новац, нова гардероба или добра порција у фенси ресторану. Празнину попуњава дуго испијање кафе и дуги разговори са драгим људима, дружење и повезаност са њима. А то почиње тек када срушите зид којим сте зазидали своју празнину и пустите је напоље да и она нађе своје место тамо где припада.
Пише: Марија Лазаревић
Топличанка је душа од жене.
