Не тако давно, усхићено сам чекала Божићно јутро и чинило ми се, да никада нећу одрасти. У мени је увек будила изненађење врућа чесница на столу и питала сам се: Када је мама успела да је спреми, када смо сви спавали?
Мало веће изненађење био је и новчић, који је могао припасти само једном срећнику. Како тада, тако и данас, Божићно јутро дочекујем од како нам осване и поново будућих 365 дана и тако сваке године. Светост и радост рођења никада није присутнија и заиста се рађа, обнавља и исцељује човек – како човек , тако и све у њему и око њега. Рађа се мир, спокој, љубав, жеља да будемо бољи, воља да страдамо за Христа, братство и слога. Један дан, који обједињује све што волим и што ми је потребно! Размишљајући о годинама иза себе, нису заиста сви Божићи били исти, али су ми исто значили. Чак и само Христово рођење ми у овим годинама даје потврду, да је све овоземаљско пролазно и кратко и да отвара пут тежњи ка оном бољем, вечном и светом.
Након губитака драгих, празних места за столом, празних места у погледима и видицима, празним шакама и рукама – почех још силније и усрдније чекати Васкрсење и веровати. И није тек случајно Божић најрадоснији празник у нашим животима и не слави се без разлога два пута. Све што се роди – један је нови почетак, једна је нова нада, једно је ново избављење и обећање. Па чак и само васкрсење представља ново рођење и цео свој живот ми славимо постојање. Човек својим одсуством не нестаје, већ прелази невидљиви део пута који му је Господ даровао у правцу који води ка бескрају. Сећајући се тога свакодневно уживамо у ономе што Бог даје.
Понекад не можемо разумети величину онога што смо добили услед губитка нечег драгог, зато би се рекла бих требало везивати само душом. Тела су само привремена. О свему пролазном остају лепе приче, успомене, молитве које смо изговорили за друге, молитве које су друго изговорили за нас, остају тренуци када смо помогли и били ту за оне којима је то требало, остају мудре речи најстаријих, васпитање, страх од одрастања, али вера да Господ руководи нашим животима и управља наше кораке. Остаје могућност да ако нисмо пострадамо и будемо распети за Христа а затим и са њиме у Рају.
Свету се ненаметљиво јављају речи блажено почившег патријарха српског Павла да је боље да нестанемо него да опстанемо као нељуди. И заиста такав живот и страдање овом животу дају смисао. Иако срећу сами кројимо и како знамо какве су нам мисли, такав нам је живот, пчела трага за цвећем а мува за ђубретом, као да то често из мисли испустимо. Мисли су нам снопље неповезано. Само као целина оне имају важност и значај и не може им се лако нашкодити. Расуте по целом свету ветар брига их ломи прут по прут. Како нам је патријарх говорио будите мудри као змије и безазлени као голубови. Управо у недељи иза 7. чекајући мали Божић и прижељкивајући поновно рођење доброте и мира у људима схватам да нам недостаје мудрост предака и свих оних који су не тако давно отишли па и самои њихови одласци научише нас да су и неки упокојени доста живљи и присутнији.
Дела надживе човека као задужбине владаре. И сам овај живот од колико год година се састојао је аманет а ми мермерне плоче које само велике олује успевају исклесати. Те велике олује некад беху велика искушења, некада недаће, некада благодети. Оно што нас највише дотакне се најдуже памти а то је и оно што ствара човека. Живот има неку своју тајну коју вешто крије тако да никада не знамо да ли се спознајемо или растајемо. Увек у ово време интензивно прораде мисли и осећања.
Сећамо се оних који нису ту и замишљамо како је тамо где јесу сада. Моји растанци су ме болели пре него што су се заиста догодили, а моје звезде на небу, анђели у бескрају и речи које су заправо они мени оставили својим животом и присуством ме охрабрише, утешише и подигоше. Време празника осим сете буди и скромност и захвалност, саосећајност и топлину. Човек би понекад желео рукама обгрлити цео свет а онда схвати да се свет и може носити и држати у рукама и да не треба тражити превише нити премало јер увек је према нашим леђима.
Сваки дан испланиран, сваки живот уређен, сваки проблем унапред решен, свака срећа пролазна, ти присутно одсутни нас научише и да пустимо. Нису сви предодређени да буду део нашег живота заиста, ни ми сами иако бисмо можда желели не припадамо свакој души и бићу. Сада јутра можда другачије сванују и дани се брже смењују, време одлази у неки свој бесповрат, води тамо где смо одавно пошли али постоји и нешто у тој тајанствености. Нешто што свако другачије види и доживљава. Остаје утисак да смо нешто надживели и да ће нешто надживети нас. Једино што пркоси свему томе је оно што се не види не чује и не зна, али се осећа.
Док сам била дете желела сам да сваки дан буде Божић и да ме свакодневно радују слама, печеница, бадњак, желела сам ту посебност празничне среће и рухо свечаности облачити сваког дана. Сада схватам да је лепота у вери и нади, ишчекивању онога највреднијег и најважнијег да сами бирамо шта у себи од те празничности носимо осталих дана у години, са каквим циљем и мишљу дочекујемо Најсветијег. Посматрано са других аспеката, понешто дочекамо, а понекад не. Понекад дочекамо, а понекад нешто чека на нас. Можда је и сам живот саздан од корака као и свет који је постепено стваран, ништа није могуће постићи одмах, јер се не дешава преко ноћи.
Време нам је у променама најбољи пријатељ уколико желимо бити бољи, вреднији, више волети, поштовати, више се окретати оном лицу у себи. Уколико ове и остале ствари оставимо за касније, време уме бити и зао друг. Рађају се и друга јутра, можда нас и они побуђују на промене. Мирис традиционалне трпезе у мени инспирише и буди дух предака и историје, ону спону са прошлошћу због које нисмо и не смемо заборавити ко смо и од кога смо постали.
Традиција није јача од вере, али преносећи обичаје чувамо се од стапања и унијаћења. На крају се добро запитајмо шта славимо и како прослављамо, шта за нас симболишу одређени орнаменти и какву су вредност имали у животима наших прадедова. Једна мала прича везана је за најумиљатије биће на четири ноге – јагње. Оно које се налазило у штали поред Христа уз своју мајку која не пожеле да науди Богомладенцу. Сваког седмог јануара као најдражи гост, први у народу познатији као положајник прошета кућом, пожели све најбоље на свом немуштом језику постоји код ватре и након што унесе топлоту врати се своме стаду. Неке ствари ће постојати док буду постојали и људи, а о неким ће се некад и причати.
Седам дана након Божића славимо још један Божић и прослављамо своју српску нову годину. Можда је то право време да почнемо да будемо мало више људи. С вером да ће све остати исто као да смо били мали, са радошћу свега што нам је Господ Бог дао са миром који пружа рађање и нови живот, који нам је дат да се служимо њиме и да га преносимо са надом у опстанак, човечност, трпљењем са свима и према свакоме, као и нама самима са жељом за здравим животом, са храброшћу у искушењима и падовима и Господом у свим данима живота, честитам и желим мирне и благословене празнике. Христос се роди, Ваистину се роди!
Пише: Марина Матић
Топличанка је душа од жене.
