Нисам на мрежи.
Празна ми је батерија. Гасим се на дугме за одстрањивање сваког и свега, што може да ми поремети сан. Колико себе даш себи, кад те поремете светла неке чудне поруке? Зашто се не спава, док душа спава? Пита ме: „Шта ти је бре!?“
Данас ми није ништа.
Данас сам се просула као стари бисери са неке танане струне. Што је имало да пукне, пукло је. Опет нисмо спавали. Можда мало будни, полузамишљени дремамо, подвлачимо само важне ставке, животне. Немамо моћ одлучивања. Обострано пуцкетамо, ненаспавани.
Кажу, данас је време такво и то је све нормално… Мало радости, још мање времена, превише размишљања, нула остваривања. Ноћу, у сну, неком, каквом год, остварују се жеље. Очи су сјајне, глава је вртоглава ствар, срце се не предаје.
На коју ногу устанем, више нема значај. Лева, десна, војнички до тоалета, понеки занос, ударац у зид, да се раздрмаш за нови дан. Баш те брига, то нико не види. Наслућује се у размацима кад није била твоја ноћ, а била је нечија цела, саткана од љубави. Где си био, шта си радио, у себе се шћућурио, доживотна робија несанице.
Кажем „Добро јутро“ и кад не мислим да је добро. Призивам дан да буде бољи, призивам ноћ да ме напокон успава. Некад буде добро кад не спаваш, не пролази ти живот узалуд, ниси изгубио ноћ, можда део памети, која ти данас и не треба да будеш срећан.
Ја сам робот свог живота, подешен на кратак сан, кратак дах, дугу ноћ.
Мрежим се са собом, па зубима кидам да побегнем. А где ћеш нејак и мален… У несаницама, ипак, лежи одлучност, бивствује живља него икада. Мили свест можданим вијугама, одаје признање себи што још постоји. Ако сте видели како изгледа корњача, ту сам нашла пример. Полако, свака несаница има свој пут до доброг сна, не брините!
Да није све црно, некад ти неко на изглед безначајно светло, покаже. Мрвице хлеба нахране на стотине озеблих птица, а није ни важно ко их је просипао ту. Нахрањене тако, можда лете спорије, али сигурно слете и нађу своје уточиште. Кад је најтеже, рашире крила и угреју под њиме све уморно, пусто и празно, недорасло тежинама живљења. Хватам сунце за краке и вучем, замахујем, јер дан је рај за овакве птице.
- Шта ће теби сунце, кад имаш срц? Само си мало уморна, ништа више.
- И највећем срцу некад треба сан, али „Добро јутро љубави, опет нисмо спавали“. Данас је та песма.
Нисте знали да песници не спавају ни онда кад затворе очи. И у очима им будна песма и сва сунца угреју најмање једну нацију. Нисмо обични, знамо да дамо више од речи.
Има много лепих разлога за непроспаване ноћи, а још више за мисао да све пролази. Кад се нека нова ноћ, спусти на замагљена стакла, хватај себе за ситнице, можда ту преживиш вечно будан.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
