Све је почело недавно, када сам након бурног љубавног раскида, пошла да попијем кафу међу људима.
Сместила сам се на удобну столицу, прелиставала дневну штампу, испијала дозу љубави из шољице и чекала лепог мушкарца да приђе мом столу, како бих измирила рачун.
-Извините, ја бих да платим… – изговорила сам и подигла руку, како би ме видео.
-У реду је, кућа части! – радосно је одговорио, прилазећи мом столу.
-Како то кућа части? Молим Вас, желим да платим!
-Кажем Вам, кућа части! Не долазе нам сваки дан лепе жене, које су књижевнице. Читао сам пар Ваших текстова, свака част!
-Хвала Вам пуно, ја сам…
-Знам, Ви сте Кристина Милошевић, а ја сам човек Вашег живота.
Пружио је руку и руковали смо се.
Како се сам назвао – човек мог живота, љубазно ме је поздравио уз речи да ћемо се поново видети. Ја сам се, упркос благој неверици, културно захвалила и пожелела му леп дан.
Ако је суђено, десиће се!
И као што је мој човек рекао, срели смо се на улици на дан мог рођендана. Честитао ми је и из своје торбице извукао прелепу хемијску оловку златне боје са шљокицама.
-Имао сам осећај да ћу наићи на тебе, па сам ти купио поклон. Срећан ти рођендан, замршена локнице!
-Хвала, али ја не могу да прихватим поклон. Ми се још увек не знамо…
-Молим те, Кристина…
Тада ме је упитао за број телефона.
Вођена вером у судбину, нагласила сам – ако и трећи пут налетимо једно на друго, идемо на пиће!
И срели смо се! Као по обећању, отишли смо на пиће, упознали се, шетали, причали и тако из дана у дан.
Једне вечери обукла сам црну хаљину са златним ланчићем око струка и спремала се за вечеру у ресторану.
Вече је пријатно одмицало и нестајало је вино из боце. Опијени пријатном атмосфером, заљубљено смо се гледали.
-Да ли желиш да плешеш са мном? – господски ме је упитао
-Желим!
Заплесали смо уз нежне мелодије, све док се његови прсти нису уплели међу ланчићем на мом струку.
-Покидаћу ти овај ланац! – грубо је прокоментарисао.
-Мислим да си мало више попио. – нежно сам прошапутала.
-Мислим да си ме лепотом опила!
Тако смо од људи који се не познају, постали људи који целу ноћ изводе акробације.
-Ово је тајна, то да ти буде јасно! – запретила сам уз осмех.
-Ми смо најлепша тајна, то теби да буде јасно!
Ми смо тајна, скривена већ месецима.
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
