Ускочила сам у воз у последњем тренутку. Минут касније је забрундао и тромо кренуо. Гледам у пун вагон, два слободна места. Једно испред клинца од неких пет година. Већ видим како ми сатима шутира наслон, док мама не реагује. Одлучујем се да седнем поред старије госпође у штриканом џемперу. Смеши ми се. Остављам ранац на полицу, стављам слушалице и смештам се. Таман да затворим очи, видим да се уста моје сапутнице померају. Скидам једну слушалицу у намери да је на брзину откачим.
-Шта сте рекли? Нисам Вас чула.
-Кажем да је гужва данас.
-Јесте.
-Намерно сам изабрала овај преподневни воз. Знам да се оним у 15:15 много људи враћа са посла. Изгледа да сам се преварила. Али срећом, нашла сам место. Знате, ја путујем код ћерке. Унуку је рођендан.
-То је баш лепо.
– Пуни осамнаест година. Свој човек. А имам и унуку, она је на факултету у Београду.
-Баш лепо.
Кренем да вратим слушалицу у ухо.
-Штета што су далеко. Али нека. Деца и треба да иду својим путем. И ја сам себи бирала. И добар сам живот имала, узбудљив.
Погледам у минивал, па у плетени џемпер и мислим: Шта ти знаш о узбуђењу?
-Знам шта мислите. Какав је то занимљив живот могла имати једна баба? И не слутите.
Ту ми мало привуче пажњу. Мада сам и даље сумњичава, поколебана свим пређашњим бабама које ништа занимљиво никад нису рекле. Из мисли ме прену показујући ми слику.
-Ово сам ја у рату.
Гледам у слику, па у њу. Тражим сличности са лепом младом женом.
-Била сам болничарка. Добровољно сам се пријавила кад сам имала седамнаест година. Родитељи су били против, па сам побегла. Била је то најбоља одлука коју сам могла да донесем. Послали су ме да негујем повређене у пољској болници. Ништа нисам знала о томе, али сам имала вољу и временом научила, Било је ту свега. И разнесених глава и ампутираних ногу и руку.
-Је ли Вам било страшно?
-Јесте. Али најстрашније су биле ампутиране душе. Млади људи оперисани од наде и животне радости. Њих је било најтеже неговати. Нису помагали аналгетици, ни завоји. Њима је лек био додир, реч и осмех. Мало ко је од тога био излечен. Радили смо леп, али тежак посао. Била сам дете, а да тога нисам била свесна. Свака њихова рана остављала је и на мени рану. А онда се једног дана појавио војник са рупом у трбуху. Једва пар година старији од мене. Помагао је у извлачењу повређених сабораца, па и сам завршио међу њима. Нисам мислила да ће поживети дуже од пар сати. Обећала сам му да ћу остати уз њега и да ћу учинити све да му помогнем, мислећи на то да ћу му олакшати патњу у последњим сатима. Он ме је погледао уморним очима, насмешио се и рекао: “Пошто си обећала да ћеш бити са мном до краја, ствар је решена. Само да завршимо ову смејурију од рата и водим те кући.” Нисам му противречила. Нисам имала срца да одбијем човека на умору. Гледала сам у те тамне очи из којих је исијавао живот. Смешио се као да смо на игранци, а не на самртној постељи у импровизованој болници на ободу шуме. Осећала сам његову снагу, и мислила сам, ако неко може то да преживи, он је тај. Баба се распричала, а ви сте хтели да слушате телефон.
-Не, никако. Шта је после било? Је ли преживео?
-Неговала сам га недељу дана. Некад је био свестан и у тим његовим луцидним периодима много смо разговарали. Причао ми је о родном крају, о сестрици која му је је од маниле и парчета дрвета направила амајлију коју му је везала око врата кад су се поздрављали. Размењивали смо снове и жеље. Био је вешт са дрветом и маштао је да израђује намештај. Знао је до детаља да ми дочара какав би креденац или колевку направио. Како сам увек волела да читам, умела сам и лепо да приповедам. Када није имао снаге да говори, причала бих му приче. Свака је имала срећан крај. Тих дана нам је срећан крај требао више него икад. Било је сати, па и читавих дана када није могао да отвори очи. Тада бих се у себи молила за још један разговор са њим. Једног дана је тражио да напишем писмо његовом оцу и мајци. Осећао је да губи снагу и било му је потребно да се опрости. Сутрадан су ме пребацили у Београд. Тамо су били нешто бољи услови и лакши пацијенти. А мени је тешко пало. Све што сам желела је да будем поред мог Радована док не устане или не умре. Али ме нико није питао. Слали су нас тамо где смо потребни. Упознала сам тада једну Миру. Све ми је била, и другарица и сестра и саборац. Делиле смо кришку хлеба и тајне. Њој сам поверила како се осећам. Забављале смо се као да ништа друго не постоји, како то само млада душа уме. Дању смо бринуле о рањенима, а ноћу будне сањале шта ћемо кад се рат заврши. Мира је била медицинска сестра. Имала је вереника, који је био рањен на фронту, али се жив вратио кући. Само је чекала крај те пошасти да се уда и роди бар троје деце. Моји су снови били нешто другачији. Ја сам сањала да будем и пилот и лекар и путописац. Али сам знала тачно шта ћу прво урадити кад све ово прође. Писмо нисам послала.
Застала је, чини ми се с муком прогутала пљувачку, па наставила.
-Два месеца пре ослобођења Београда, Мира је добила тифус. Неговала сам је до последњег дана, миловала јој косу, певала и склопила јој очи када је последњи пут заспала. Рат не бира средство којим убија. Пољубила сам је у чело и обећала да је никад нећу заборавити. Имала је двадесет три године и живот пред собом. Неко је морао досањати те лепе снове. Тако сам се ја удала и родила троје деце. Једну Миру и потом два немирна дечака. Трудила сам се да у њих усадим све оно што сам од ње научила о поштењу, чистоти душе и ведрини духа.
Покушавала сам да задржим сузе. Видех да жена на суседном седишту не успева. Тек тада сам увидела колико су сви око нас утихнули. Мој поглед јој је јасно говорио да настави.
-Мало сам прескочила. Не замерите ми, Мира ме увек занесе. Захваљујући војсци, добила сам могућност да се даље школујем. Завршила сам средњу школу и вишу за учитељицу. Помислили бисте да једна учитељица води миран живот. Али кад једном окусите рат и адреналин, мир вам тешко пада. Ја сам ту своју потребу задовољавала тако што сам испуњавала себи жеље. Скакала сам с падобраном кад је мало која жена знала да вози бицикл. Допада ми се бука коју авион ствара. Ако зажмурим, лако се вратим у дане младости. Не бисте веровали колико жеље за животом рат доноси. Никад се нисам осећала живље него у том гротлу смрти. Целог живота покушавам да бар на тренутак ухватим тај осећај.
-Да ли Вам полази за руком?
-Понекад. Живот је непредвидив и у томе лежи његова лепота. Сви ми водимо неке своје ратове. Какав год исход да је, важно је да не изгубимо жар борбе. Скоро четрдесет година сам радила са децом. Свакога од њих сам првог дана и на растанку питала о чему сањају. Снови су им се мењали, али то није битно. Важно је да никада не престанемо да сањамо. Кад се то деси, значи да нам је душа остарила и да нисмо више за овај свет. Знате, живот нас обликује и свако искуство нас нечему научи.
-Мене занима шта је било са оним војником, Радованом.
Нестрпљиво сам чекала наставак, као дете.
– Као што сам рекла, нисам послала писмо. Одлучила сам да се одмах по завршетку рата упутим на адресу коју ми је дао, да им лично предам коверат и кажем им да су одгојили хероја и доброг човека вредног љубави. Да ме је у бунилу испросио, а да сам ја чисте свести и здраве памети пристала. Дошла сам у село возом, распитала се за породицу покојног Радована Митровића. Упутили су ме, мада су се чудно згледали међусобно. Затекла сам његову мајку у дворишту како храни кокошке. Отац је пришао чим ме је угледао. Упитао је шта ми треба. Ја сам им рекла ко сам и све што ми је лежало на души, пре него што сам им уручила писмо сина, палог јунака. Отац је полако пружио руку и узео коверат, мајка је плакала. Пришла ми је и шакама обујмила моје лице. Пољубивши ме у чело, рекла је: “Дошла си.”. Ништа ми није било јасно, док иза себе нисам чула познати глас: “Толико сам те тражио, а требало је само да те сачекам.”.
-Значи, жив је?
-Жив је.
-Па где је он сад?
-Код куће. Неко је морао остати, треба крмача да нам се опраси.
Пробудила сам се на улазу у Београд. Место поред мене било је празно. Погледала сам око себе. Људи су ужурбано спремали своје торбе и облачили јакне. Не видим жену која је плакала заједно са мном. Поглед ми поново паде на седиште поред мог. Да ли је све време било празно? Или можда ипак и бабе имају нешто занимљиво да кажу, ако им дозволимо.
П.С.
Пишући причу, имала сам дилему око завршетка. Укратко сам пријатељици рекла о чему се ради и питала је: “Шта мислиш како је боље да се заврши, да је он жив или да је она добила меланом?”.
Након лавине смеха, Ивана је констатовала: “Можда боље меланом, краће траје, а можда га и преживи.”.
05.03.2024.
Тамара Новаковић
Топличанка је душа од жене.
