Марија Стојић, наставница српског језика и књижевности, научница и млада песникиња објавила је своју другу књигу, збирку песама Парлог у Бранковом колу ове године. Пре песничког првенца, упознали смо је преко есејистике и науке у књижевности, књиге „Град и село у драмској књижевности ренесансног Дубровника“.
Парлог је именица којом се означава запуштен простор који је претходно био култивисан. О томе шта парлог симболизује данас, какав је однос града и села и како можемо потврдити свој идентитет кроз традицију, разговарали смо са Маријом Стојић.
Поштована Марија, Ваш песнички првенац “Парлог” објављен је у Бранковом колу, престижној институцији која чува сећање на Бранка Радичевића и афирмише младе ствараоце. Но ово није Ваша прва књига. Ви сте се већ појавили са насловом „Град и село у драмској књижевности ренесансног Дубровника“. Дакле после научног рада, ми сада Вас упознајемо као песникињу. Када сте почели да пишете поезију?
Сам почетак писања поезије везује се за основну школу, али сам све то написано бацила. Потом настављам да пишем током студирања и опет све то бацам.
Онда се усуђујем да не бацим написану поезију прошле године у децембру. Од студирања до марта прошле године је написан понеки стих или строфа који своје место налазе у „Парлогу“.
И баш је добро што је све то тако јер сам задовољна „Парлогом“, нарочито зато што сам мислила да ћу се након писања научног рада и осталих есејистичких радова бавити само тиме.
Вратимо се на кратко на Ваш првенац, научну студију о граду и селу у књижевности. Парлог је такође именица која се везује за простор. Које су то додирне тачке или можда паралеле које можемо наћи ако упоредимо град/село ренесансе и наше данашње савремено село?
Паралела је то што сељани увек носе неког или нешто на грбачи, једино што су се некада веселије носили са тиме а данас су горди. Кажем веселији јер сам такав утисак стекла из причања старијих и из литературе која нам се нуди. Савремено село служи за друштвене мреже а село ренесансе је служило за утопију. Мислим да данас те утопије нема, једино ако је сам не створиш, па било то на селу или у граду.
Сукоба између града и села у то време није било, мислим да га нема ни данас, али ето као разлику бих навела то што не умемо да ценимо ни једно ни друго. Полазим од себе, не ваља ми град, не ваља ми село, некако мислим да је време донело „парлог“ као простор између града и села и да смо ту затечени и заточени, као што рекох у песми „Онакви/Сада овакви“.
„Парлог“ је збирка широких тема и оквира. Од литерарних дијалога, егзила, молитве до љубави, она преиспитује савременог човека и његов положај у данашњем времену. Какав је тај положај и колико се можемо изборити за себе, свој дом и огњиште ако је контекст у коме живимо хаотичан и не иде нам на руку?
Срећом, вером и прилагођавањем. Постоји појам акомодација, који се поред медицине, јавља и у дубровачкој ренесансној драми „Дундо Мароје“ и помиње га Помет, један досетљиви слуга. Значи морамо да се прилагодимо и од свега помало да покупимо. То сад значи да будемо и добри, и лоши, и саможиви, и емпатични. Кад кажем лоши, не мислим да треба да поступамо противно Божјим заповестима већ да угодимо себи не угрожавајући друге. Ту сам можда мало иронична, али… рецимо да у нама треба да откријемо мало савременију верзију праведног Јова.
У једној Вашој песми питате се: Коју причу да испричамо/ кад не остајемо где јесмо/ ни као река/ ни као дрво/ ни као цвет. Колико су традиција, корени и породица важни за наш лични и колективни идентитет?
Да, то је завршетак песме „Настасијевићеви кругови“. За сваку земљу су битни традиција, корени и породица, за нашу посебно. То кажем позивајући се на то да је сваком детету његова мајка најлепша, тако је и наша земља нама најлепша. Из личног настаје колективни идентитет, зато и певам често у првом лицу множине. Битно је да традицију не користимо онда када нам одговара, да корене схватимо као утврђење коме свет долази а не ми свету и да породица, најужа, „кућна“ породица мора да буде наша слобода, заповест, крсно име, закон.
Шта објављивање збирке „Парлог“ у Бранковом колу значи за Вас? Прва промоција књиге одржана је у чувеној Змај Јовиној гимназији у Новом Саду у оквиру Бранкових дана. Како је протекао сусрет са ученицима и професорима ове гимназије?
Само објављивање збирке у Бранковом колу ми доноси спокојство, задовољство, самопотврђивање у свету књижевности, осмех на лицу и подстрек за даљим писањем. Након прве књиге и издавачке куће „Задужбина Владете Јеротића“ уследила је друга књига и издавачка кућа „Бранково коло“ и рецимо да имам дужност према њима да и следећа књига има посебног издавача. Бранково коло је Бранко Радичевић и сви треба да имамо то осећање завичајности као што је он имао, тако да за мене Бранково коло представља и завичајност.
Сусрет са ученицима и професорима је био сјајан, пре свега зато што сам себи потврдила да сам изабрала право занимање, а и зато што је увек добар осећај разменити искуства са колегама.
На чему сада радите и да ли можемо очекивати представљање књиге у Вашем завичају?
Тренутно пишем збирку песама која за основу узима нашу народну лирику. Колико ћу успети да оживим ту мелодичност и фигуративност, видећемо – има ту доста посла, примамљиво је. У свему томе треба остати веран нашим веровањима, обичајима, обредима, празницима и осталом, а пак све то треба и осавременити и приближити читаоцима. Надам се промоцији књиге у завичају на лето у Народној библиотеци у Брусу.
Разговарала Милица Миленковић
