Септембар је, почиње сезона венчања! Мирис свежег цвећа и звук народне музике шире се српским селима и градовима. Стари свадбени обичаји који су се вековима преносили с генерације на генерацију поново оживљавају. Нешто од тих традиционалних обичаја се временом изгубило, нешто променило, али сваки од њих имао је одређено значење и разлог због чега се упражњавао.
Ми ћемо вас провести кроз оне обичаје који су се и дан данас задржали и који су неизоставни део готово сваког српског венчања.
Свадбени обичаји код Срба
Поједини стари обичаји чине неодвојиви део српске традиције и културе. Они су веза између прошлости и садашњости.
Веровања наших предака да сваки ритуал или фаза венчања имају дубок симболички значај остала су непромењена и данас. Од момента када се са буклијом и пешкиром преко руке позивало на свадбу, преко пуцања у јабуку или бацања сита, сваки детаљ има своју сврху и значење.
Многе породице инсистирају на старим српским свадбеним обичајима, било да се ради о куповини младе, кићењу сватова, крађи младине ципеле или преношењу преко прага.
Иако се све више младих парова одлучује за модерне свадбе у којима се комбинују урбано и традиционално, дух српских старих свадбених обичаја и даље живи подсећајући нас на порекло и идентитет.
Буклија уместо позивнице за свадбу
Буклија је раскошно украшена дрвена чутура која се пуни домаћом ракијом (обично неком која се чувала више година за специјалне прилике) и шаље као позивница за свадбу од куће до куће.
Носи се у ручно тканој торби са етно мотивима веселих боја како би асоцирала на весеље и радост. Част да буде позивар на венчање обично добија неко из фамилије, девер или стари сват.
Домаћин који прима позивницу треба да отпије мало ракије из буклије за срећу младенцима. Затим ракијом из своје куће допуњава буклију и шаље је даље као знак да прихвата позив на свадбу.
У неким деловима Србије обичај је да се на буклију даје поклон. То може бити везени пешкир, кошуља, чарапе, марама или цвеће, а у новије време буклија се кити и новцем. Овај гест представља знак захвалности, подршке и благослова за младенце од онога који прима позивницу.
Кићење сватова
Симболика кићења везује се за веровање да сватови постају духовни сведоци свадбе ако су окићени гранчицом рузмарина. Цвет и црвени конац који се везују око рузмарина симболизују плодност и заштиту од урока.
Обичај је да младе, неудате девојке или девојчице ките сватове. За то треба да буду плаћене симболично од сваког окићеног госта. Посебно се ките младожења, девер, стари сват, барјактар и кумови. Они се поред рузмарина ките и пешкирима.
У неким крајевима обичај је да се пешкири стављају и на аутомобиле сватова, раније су то били фијакери.
Пуцање у јабуку
Није се још десило да неко сеоско венчање започне без пуцања у јабуку. Ово је један од најстаријих обичаја и све чешће је присутан у градски срединама.
Обичај пуцања у јабуку је део ритуала пре него што младожења стигне до младе. Ово је такорећи улазница у младино двориште и доказ снаге, жеље и вештине младожење. Представља његову спремност да преузме одговорност за своју будућу породицу.
Да би био достојан будуће супруге, момак треба да погоди из првог покушаја јабуку која је високо постављена испред младине куће.
Јабука сама по себи носи симболику плодности, љубави и благостања.
Куповина младе
Некада је куповина младе била озбиљан залогај за младожењу. Плаћало се дукатима или значајном сумом новца и доводило у непријатност сиромашне породице. Продавање младе је значило надокнаду њеној породици, јер губи радну снагу, док младожењини добијају радника више.
Данас се овај ритуал спроводи као извесна врста забаве, симболичном откупнином уз смех и шалу.
Младу „купује“ девер, младожењин брат, ценкајући се и смањујући јој вредност како би прошао што јефтиније. Младин брат је „продаје“, подижући јој цену и одлажући сам чин куповине.
Ово је интересантан перформанс како за сватове, тако и за саме актере. Уз игру и песму млада стиже до младожење који не штеди новце да би је добио.
Ко ће да буде газда у кући?
Занимљив обичај у којем се симболички одређује ко ће бити „газда“ у кући, спроводи се у тренутку када се изговори судбоносно ДА.
Према традицији, младожења и млада се такмиче ко ће први згазити партнера током церемоније. Први коме то пође за руком, водиће главну реч у кући.
Куме, изгоре ти кеса!
Током славља обичај је да кум баца ситнину према младенцима и сватовима као симбол благостања, среће и просперитета будућих супружника.
Реченицу „Куме, изгоре ти кеса!“ најчешће изговарају музичари док их кум кити новцем, који му за узврат свирају омиљене ноте.
Бацање сита
Када млада први пут као венчана супруга стигне у младожењину кућу, обичај је да је ставе на тест.
Свекрва јој на праг износи сито напуњено житом и новчићима. Млада треба да набаци сито на кров куће.
Веровање каже да ће брак бити успешан и благородан ако сито остане на крову. Ако се деси да случајно склизне, нема будућности за младенце у тој кући.
Зато су наши преци осмислили ритуал. Уколико сито падне, неко од младожењине женске фамилије га подиже и ломи како не би представљало препреку младеначкој срећи.
Наконче
Наконче је мушко дете, увек најмлађе у младожењиној фамилији. Пре него што млада после венчања уђе у свој нови дом, треба да подигне наконче изнад главе, окрене га у круг, пољуби и дарује.
Верује се да ће се тако наставити мушка лоза у породици.
Крађа младине ципеле
Један од забавних и шаљивих ритуала током свадбеног весеља је крађа младине ципеле. У тренутку када сви присутни уживају у забави, неко од гостију, обично дете, добије задатак да украде млади ципелу док се одмара или јој је пажња окупирана.
Након крађе, од младожење или девера се тражи откуп у виду новца или поклона.
Понекад се све организује у договору са младом. Она се прави да не примећује и тако увесељава неко дете које ће да добије поклон на свадби.
Ови елементи забаве и игре јачају осећај заједништва и среће међу присутнима стварајући незаборавне тренутке.
Преношење преко прага
Преношење младе преко прага је романтичан гест који значи нови почетак и срећан будући живот управо венчаних. Овај ритуал доживљава се као чин љубави и посвећености обележавајући улазак младе у њен нови дом.
Стари свадбени обичаји, упркос модерним тенденцијама и новинама и даље чувају своје место у срцима младенца и гостију. Они не само што доприносе јединственом и незаборавном искуству, већ служе и као мост који повезује прошлост са садашњошћу, омогућавајући новим генерацијама да осете дух традиције која их је обликовала.
Топличанка је душа од жене.
