Сећате ли се Соколане? Некада смо ту имали физичко. Зими. По киши. Изјутра, за време првих часова… Прескакали смо баре, наносе снега, лишће и маглу, да дођемо до сале. Унутра није било бог зна шта.. Ујутру је била хладна, негде око поднева загушљива, некада заиста неподношљива…
Када сам долазила прошлог петка, из аутобуса сам бацила поглед на њу. Присетила сам се, онако, кроз неки сетни осмех, да смо ту играли или нисмо играли одбојку, радили вежбе или их, нарано, нисмо радили. Углавном седели на оном зиду и причали о свему. Или нисмо причали. Тек смо пропричали пред крај часа. Можда заправо никада нисмо ни причали, већ смо само речима ударали у ту просторију, а оне су се неславно одбијале о зидове и завршавале у мрежу. Која је била свуда око нас. Око оних решетки, оних на прозорима, које смо сретали стално, које су се отварале, закачили смо наше лопте. Данас из те Соколане коју смо и заобилазили, некад често, некад ненамерно, понели смо те лопте. Да ли ћемо их пробушили или ће заувек остасти у нама, ја то не знам… Можда су нечије лопте само балони од сапунице…
Неретко се сетим тог периода, када лопте буду једина брига, и обнављање француског, историје, психологије, филозофије на том излизаном паркету по којем смо корачали, исчекивајући да се све то заврши. И завршило се. Сад нас жуљају столице и неке скучене собе. Књиге су… Више нису књиге. Немају корице које су нам познате, чак су им и листови лоши и крути. И ко зна колико ће нам још несреће донети те књиге, које нам нису ништа.
Али смо, ето, сви запетљани у тој мрежи. А хтели смо да побегнемо од оних прашњавих и пробушених. Из Соколане. И побегли смо. Тамо где ни осећај, ни мирис те сале, ни одјеци, више не постоје.
Ауторка: Викторија Марковић
Топличанка је душа од жене.
