Куршумличанка Милена Вукајловић, вајарка и уметница модерног доба, једна је од стваралаца који негују културу и традицију овог краја. Иако је, како каже, данас јако тешко бити доследан и бити човек, она ипак истрајава у својим жељама да у уметности опстане.
Основне и мастер студије вајарства завршила је у Звечану Косовска Митровица, а тренутно је на докторским студијама у Београду на Факултету за уметност и дизајн – Мегатренд. Излагала је свој рад на неколико самосталних изложби и више десетина групних изложби, а посебно се поноси својим радом на Споменику јунацима Гвозденог пука, откривеном у фебруару 2017. године у Мачковцу код Куршумлије.
– Изложбе су потребне уметнику да боље сагледа свој рад, да се суочи више са собом него са критиком. Обично кад нешто изложим ја сам већ изашла из тога, већ сам у новим размишљањима. Од како имам свест о себи знала сам шта желим да будем. Дакле, случајности не постоје и не верујем у случајност. – каже ова уметница.
На питање да ли она обликује свој живот или он њу одговара како је тешко бити прецизан, али и да је данас изузетно тешко бити уметница у 21. веку.
– Тешко је бити, а тешко је и било увек, бити човек уопште. Бити доследан у било којој професији, животу је тешко. Не верујем у уметнике боеме. Мора много да се ради, само кроз дело ви постојите. У једном тренутку на студијама рачунала сам, у Србији се годишње произведе око 1000 уметника различитих профила (музичари, глумци, ликовњаци…). То је превише за једну овако малу и сиромашну земљу, конкуренција је огромна. Мало људи опстане у уметности. Ја имам унутрашње тераче, гониче робова! Све проистиче из рада, мање из инспирације. Што више радиш и читаш више се проблема отвара. – каже Милена.
Кад ствара тежи сопственој струји. Пролази кроз разне фазе, али тежи сопственом, аутентичном изразу.
– После прве половине двадесетог века мислим да постоје само индивидуе, то више нису ни правци. У ствари, кад мало боље размислим, одувек су биле само аутентичне индивидуе. Добро је учити и имати што више информација, али је потребно и пуно заборављати. Ако се осврнемо на историју уметности и све оне уметнике који су битне фигуре види се да су ти људи одлично познавали све што су уметници радили пре њих и за њиховог времена, али је свако имао сопствени ликовни израз. Стварно није фраза кад ти кажу да то што си на академији научио заборавиш, али и то мора да ти дође кроз рад. Студије су само део процеса, оно после је много битније. – каже ова уметница.
Своју веру у тврд рад и таленат, Милена појачава и поверењем у срећу, или како каже “factor x”, у онај моменат да је у сваком послу потребно да се коцкице сложе. Без обзира на то што не живимо у идеалној средини, њу ипак радује то што међу младима има упорних бораца.
– Опште стање је помало конфузно као да се чека нешто ново. То ново једино може да дође из неке недођије где постоји искрен, за просечног савременог човека, наиван однос према животу, из неке велике самоће, из великог рада и бола. Наш народ је жељан праве културе, као друштво преживели смо многобројне ситуационе проблеме и народ врло добро зна шта је добро, сити смо баналности. Нажалост, мало је правог у првом плану, деградација медија покварила је општу слику народа. Немогуће је одрастати на Опстанку и Коцкици, Колибрију, Полетарцу… и имати лош укус. То је тај исти народ, шта се десило? – пита се ова млада уметница.
Она верује да данас мало људи опстане у свету уметности, јер је она и у свету и код нас или прецењена или потцењена. Скулптура је комплексна и скупа, сем тога процес настанка скулптуре је дуготрајан и понекад не зависи у целости само од вајара.
– Ми смо преварени кад нам кажу да у Србији скулптура нема традицију дужу од сто година. Па погледајте Плочник само, скулптура доминира на овим просторима од настанка цивилизације. – опомиње она на наше културно наслеђе.
Добитница многобројних награда, са сталном жељом да иде напред и расте као човек и уметник, Милена се посебно поноси својим радом на споменику Гвозденом пуку, који је откривен у фебруару 2017. године у Мачковцу код Куршумлије.
– Била ми је част и велика одговорност да будем аутор. Култура је код нас на маргинама, најбољи су на маргинама, а без културе ми као народ нећемо постојати. Кад је култура у питању ту не би смело да има протекције, као у спорту ил’ си добар играч или не играш. Морамо то да освестимо. Ево примера, ако споменете неки народ, прва асоцијација је културолошка, зар не? – каже Милена.
Тренутно ради на неколико пројеката, који укључују и друге уметности и науку, али како каже о плановима не воли да говори док их не спроведе у дело.
Питали смо је: Шта за тебе значи бити Топличанка?
Волим кад се види одакле је ко. Људи испадају карикатуре кад то крију. За уметника је битан и тај идентитет, та културолошка припадност, одатле се мозе црпети инспирација,и то једна од ствари која нас одређује. Свакако је част и обавеза, хвала ти што верујеш да сам заслужила овај интервју, сад си ме озбиљно обавезала. Али ево да и ја тебе обавежем. Волела бих да направиш интервју са неком баком са села која има више од 80 година. Радо бих то да прочитам.
Топличанка ушива успомене. Ово је моја:
Ето нека буде споменик Топличком Гвозденом пуку из 2017. Била ми је част и велика одговорност да будем аутор.
Пишем и инспиришем.
