Malo ko se može pohvaliti da je u svojim ranim tridesetim video pola Evrope, živeo u Americi i Kini, posetio Kanadu, kupao se na Arubi i plovio Atlantikom. Biljana Bjelić krstari kroz život kao retko svesno i samosvesno biće, podučava i uči, a sa svakim korakom i pečatom u pasošu – raste i prihvata izobilje koje joj ovaj svet pruža.
Kada je na Filološkom fakultetu diplomirala na Katedri za informatiku i bibliotekarstvo, Biljana je maštala o poslu u Srbiji: o urednoj plati, zdravstvenom i penzionom osiguranju i o miru kakav dolazi sa državnom službom. Međutim, kako i nakon tri godine aktivnog traženja posla nije uspela da se zaposli – odlučila se na veliki korak.
– Otišla sam u agenciju koja se bavi regrutacijom budućih pomoraca. Prošla sam prvi intervju, drugi je bio zakazan za par dana sa predstavnikom kompanije. Nisam imala tremu. Znala sam da idem. Dva meseca od tada bila sam na svom prvom kruzu (od ispostaviće se nebrojano sledećih) ka Bahamima. Osećaj je bio prelep. Hej, ja idem na Bahame! A kad sam tek otišla na plažu i kupala se u tirkiznom moru, znala sam da nebo nije granica, granice nema! – priča Biljana o svojim počecima.
Nemir i hrabrost su je naveli da nakon prvih 7 meseci promeni kompaniju, prijavi se za najprestižniju i bude primljena. Međutim, posao omladinskog savetnika na „Royal Carebeanu” ipak nije bio za nju.
– Ukrcam se. Ništa me ne radi. Nema sreće, prazno. Prošetam brodom, opet ništa. Meni čudno. Sledeći dan, ništa. Odem na posao, odradim to što treba da se odradi, odem da spavam, ama ne osećam ništa. I ja treći dan, sećam se bili smo na Haitiju, pitam da li mogu kod HRa, kažu možeš, ja tamo, rekoh ovo nije za mene ja želim da dam otkaz. Nakon 6 meseci čekanja da dobijem datum ukrcaja, ja sam dala otkaz nakon 3 dana. Pita ona mene je l’ želim da čekam da se vatimo u matičnu luku Port Canaveral ili ću sutra sa Jamajke da idem, ja kažem sutra. Kada se da otkaz na brodu, sam kupuješ kartu za nazad, ali oni su mi ipak platili za ta 3 dana i platili mi kartu. Nemoguće je opisati taj osećaj: ja ne znam da l’ ću čekati sledećih 6 meseci za novi ugovor, ne znam kako će to da ide, ali znam, ZNAM da Royal Carebean nije za mene. Vratim se u Srbiju, nakon 5 dana dobijem datum ukrcaja za Norwegian Cruise Line, gde sam provela sledeće tri godine, uživala, putovala, napredovala, uštedela pare za stan, upoznala prijatelje one prave za „zauvek“, zaljubljivala se, odljubljivala, smejala, igrala, partijala, ma uživala baš! – priča Biljana.
Vodeći se svojom intuicijom i slušajući svoje srce, Biljana je godinama činila samo ono što je prijalo njenoj duši i tako obišla preko 30 zemalja. Završila je TEFL Kembridž (Teaching English as Foreign Language), školu koja joj omogućava da predaje engleski jezik u bilo kojoj zemlji u kojoj engleski nije maternji jezik. Tako je dobila posao u Kini i tako trenutno boravi u Turskoj.
– Ja sam u Kini bila 4 meseca samo. Ugovor sam potpisala na godinu dana, ali nisam mogla da izdržim. Posao je bio sjajan, škola dobro opremljena, lepo sve organizovano, oni prezahvalni što sam tu, ali za mene je sve van škole bilo previše. Zanimljivo je sve to, ali ne za dugo vreme. Ima ljudi iz Evrope koji ostaju i po godinu pa i više, ja nisam mogla. Kultura im je takva da decu od malih nogu uče da je samo važno da se uči, da ss bude produktivan, da se ide na treninge vikendom, da se stalno pišu nekakvi domaći, vremena za igru i uživanje nemaju toliko.I nekako ja nisam osetila ljubav. U smislu da dvoje prođu ulicom i da vidiš da se vole! Kao da je sve naučeno, pod moranje. Ali definitivno predivno iskustvo i drago mi je da sam otišla i videla i to. – priča o Kini ova putnica.
U svoj dnevnik, pasoš i srce Biljana je upisala plaže Arube, srećne ljude na siromašnoj Jamajki, gostorimstvo Egipta, pitomost Kanade, pesak pink boje na Bermudama i sitan pesak Bahama, lansiranje rakete na Mesec u Nasi, kuću Ane iz Grin Gejbla, Park iz doba Jure u Universal studiju i Njujork, koji je za nju centar sveta, glavni grad sveta.
– To nigde drugo ne postoji! Gužva, ludnica, svetla noću, neboderi, Central Park, Rokfeler centar, Menhetn, ma univerzum za sebe. Sve su to momenti koji se pamte, i što je najlepše, ja sam znala da stvaram baš te momente za pamćenje dok su se dešavali. Nisam ništa prihvatala zdravo za gotovo. Svaki put kada se nađem u tako nekoj situaciji zastanem na tren i pomislim da je ovo još jedan od „onih“ trenutaka. Kad osvestiš trenutke u kojima si, svakodnevno ti se dešavaju čuda. Možda će neko reći lako je meni da to kažem, i ja se slažem. Ali ja i dok sam u junu brala višnje u Kostadinovcu osvestila sam taj momenat. Kada pozovem mamu svesna sam da je jednom neće biti i uživam što pričam danas sa njom. Pa zar to nije čudo?! – sa oduševljenjem kaže Biljana.
Ona duboko veruje da se može lepo i bezbrižno živeti u bilo kom mestu na svetu, da možeš sve što želiš. Sve to zna, jer na svakom kontinentu ima prijatelje, ali i zato što je istinski ubedila sebe da je baš lako naći posao, kao i da je ova planeta puna izobilja i da svakog čeka svoj deo.
– Sad znam da ti za posao ne treba veza. Ja u konkurenciju ne verujem. Verujem da smo svi stvoreni za uspeh i da ima dovoljno za sve. Kome god mogu pomognem pa ako si ti u ovoj fazi više od mene zaslužio da dobiješ to radno mesto, to samo znači da si trenutno bolji i da ja imam još da radim na sebi i ja ću da ti čestitam. Verovatno zbog toga planove za budućnost nemam. Živim u momentu, živim sada, ne u budućnosti. Znam samo da ću biti srećna. A kako, kako god je najbolje za mene neka dođe. – kaže Biljana.
Ovakvu životnu filozofiju ona duguje svom vedrom duhu, ali i literaturi koju čita. Ljubiteljka je popularne i pozitivne psihologije, pa u omiljene autore ubraja Boba Proktora, Vejna Dajera, Oshoa, Nila Volsa, Ester i Abrahama, onda Rumija, Bećkovića, Isidoru Bjelicu, Brankicu Damjanović.
Ipak, uprkos osmehu i raskošnom duhu odlasci joj i dalje teško padaju.
– Nisam navikla na odlaske. Uvek me stegne nešto u želucu na aerodromu. I uvek plačem. Najviše volim da me niko ne ispraća. Mada se to nije desilo još uvek. Volim kada se vraćam. Pa prvo jutro. Pa bože, te miline! A kad idem dok ne zamaknem tamo iza prvog pulta kad ih ne vidim više, srce hoće da mi stane! – i tako poslednjih pet godina koliko putuje svuda po svetu.
Iako je rođena u Bosni, gde je živela do svoje 9. godine, zbog decenije odrastanja u Prokuplju i roditelja i prijatelja koji tu žive, Biljana kaže za sebe da je ipak pomalo i Topličanka.
– Ja se u stvari ne osećam da pripadam igde, a opet gde god da sam osećam se kao kod kuće…
Upravo zbog tog osećaja, Biljana Bjelić je zaista građanka sveta, lutajuće putničko srce.
Pišem i inspirišem.
