Марина Матић је млада песникиња из Шапца. Тренутно студира фитомедицину на Пољопривредном факултету Универзитета у Новом Саду. Учесница је бројних културних и хуманитарних активности. Недавно је објавила своју прву збирку песама Песме која је повод за наш разговор. Њену поезију одликују родољубиве рефлексије посвећене историји и прошлости.
Матићева је песникиња посебног стила и израза, представница најмлађе генерације песника у нашој поезији. Својом књигом показала је вештину и зрелост на прагу једне велике литературе коју ће тек исписати – поносна на велике и мале хероје, важне историјске личности и свој род јер како каже за Топличанку „песме се пишу пре свега са огромном захвалношћу и поносом, љубављу и вером да нећемо заборавити“ што је „основа постојања и темељ живота“.
Поштована Марина, објављен је Ваш првенац, збирка песама „ Песме “ на чему Вам честитамо. Када сте почели да пишете поезију и какав је осећај сада када држите своју прву књигу у рукама?
Пре свега, хвала Вам на честиткама и издвојеном времену. Поезију сам почела да читам и пишем као мала, чини ми се већ у првим разредима основне школе. У почетку је то више било играње речима и римовање, али касније сам откривала да се управо на тај начин могу најбоље изразити – своја осећања, стрепње, жеље и међу првим људима, који су то разумели, била је моја учитељица Љиљана.
Годинама касније држим своју прву збирку песама у рукама и осећај је јединствен, али на овај мали успех гледам као на врх једне планине, која је у основи подножје друге – дакле треба да наставим да се пењем.
У збирци можемо да прочитамо родољубиве и мисаоне песме. И у једним и у другим ишчитавамо суштину постојања људског бића. То су лепота рода и лепота живота у овом свету. Како се у Вашим годинама пишу песме на ове теме?
Верујем да у свим животним добима, а нарочито у двадесетим годинама, када је човек по мом мишљењу најосетљивији и најотворенији, све мисли најпре потичу из душе и тог унутрашњег бића. Искуство је важно, али не пресудно.
Природно нисмо могли бити сведоци неких догађаја, страдања, победа, али средина у којој се родимо и стасавамо, начин на који нас родитељи гаје и усмеравају, касније пут и живот за који се сами определимо и изнад свега вредности са којима смо рођени, које су усађене у нама и на којима су радили пре свега родитељи су кључ за схватање, прихватање, поимање и вредновање – свега што се кроз историју дешавало и за шта истичем, да се не сме заборавити и свега онога, што ће се тек збити. Дакле, песме се пишу пре свега са огромном захвалношћу и поносом, љубављу и вером да нећемо заборавити и у томе видим основу постојања и темељ живота.
Стихови у Вашој поезији носе велике поруке мудрости, Ви пишете да преци не смеју да се забораве, али и да је „човек чудна земаљска машина/он брани и чува само отето“ но и да „најтежа времена изендре великане“. Да ли савремени свет уме да препозна овакве поруке?
Сматрам да смо свесни, али не довољно, самим тим и да људи могу да разумеју поруке, али да о њима не размишљају или не размишљају довољно. Свака песма је извесни подсетник како на чувене, тако и на оне мање чувене, али једнако велике и свете хероје и њихова дела или догађаје захваљујући којима смо опстали као народ.
Осим огромне љубави према историји, пре свега свога народа и жалости због страдања и жртава, које су небројане, имала сам и жељу да о свему томе оставим и писани траг и на неки начин дам свој допринос и одам почаст. Важно је обраћати пажњу не само на поруке, већ и на живот, понашање, шта ми то радимо на очувању и опстанку личног и националног идентитета.
Певате о важним историјским личностима нашег народа. Замолила бих Вас да набројите неке и кажете нам која је Ваша заједничка порука читаоцима? Шта младим људима треба да каже наша историја?
Наша историја је заиста богата и славна, а личности има толико, да се данима можемо присећати. Жао ми је, што су у књизи поменути тек неки од њих. Међу првима сам се сетила Вука Караџића, Светог цара Лазара, Милоша Обилића, Немањића, Арчибалда Рајса, Момчила Гаврића, пуковника Миленка Павловића… Историја нам непрестано говори, а ми је слушамо или не – она нам говори о томе ко смо, од кога смо постали, која је цена живота и опстанка, колико је глава положено за наше данас.
Историја је скуп људи, околности и догађаја. Слушајући, ми се налазимо између два раздобља – онога што нас је обликовало и онога што ћемо ми обликовати. Враћајући се историјском нити долазимо до првостворених и првородног греха, где можемо већ наслутити наше место у Божјем свету, а слушајући Свете можемо много унапредити свој живот и будућност.
Историју не треба запостављати, већ свакодневно тумачити и проживљавати изнова и на тај начин спознавати себе, прилике и неприлике, а пре свега зашто је све око нас толико вредно.
Да ли оваква инспирација долази са нашим васпитањем или се рађамо са коренима који једног дана желе да пропевамо о њима?
Најпре долази од васпитања и примера блиских људи, на које се угледамо као мали. Ја бих искористила појам „семе“, које се посади у дете још у раном детињству. Касније од много фактора и услова зависи да ли ће проклијати то семе родољубља и честитости, а корени су оно, што остављамо генерацијама и чему се враћамо.
Један Ваш стих гласи „што волимо чинимо лепим“. Љубав и лепота, живот савременог човека и живот предака, основе су Вашег певања. У једној песми можемо да прочитамо да је највећа љубав мајчинска. Шта све за Вас представља љубав?
Човек је биће створено из љубави и исто тако да пружи љубав. За мене је највећа и искрено узајамна љубав Творца и човека, љубав родитеља и породице је заиста једна посебна љубав, али ту су и друге не мање лепше и не мање вредне – према пријатељима, сарадницима, особама од којих учимо, особама које су на било који начин дотакле наша срца. Међу љубавима, треба нагласити и љубав према себи и никако је не треба занемарити и љубав према свету.
Томе нас учи вера, а ако се потрудимо истински обитавати у њој, схватићемо да живети љубав и живот испуњен љубављу је блаженство. Посматрано из различитих углова, љубав у различитим односима представља и заступа не увек исте особине, али рецимо да су неке од главних одлика љубави и трпљење, поштовање, поверење… Љубав је и у цвету, у писању, послу који волимо, Вама, мени, у сваком Божјем створењу…
Бавите се темама наше блиске и даље историје. Верујемо да је у оквиру патриотских осећања заиста важно објективно тумачити историју, али и да је важно да уметност пренесе емоције малих људи који су због несрећних околности постајали велики. Ви успевате у томе у својој поезији. Да ли Вам је поезија помогла да одгонетнете неке ствари које можда историја још увек вешто скрива?
Историја је отворена књига, дата свима нама на читање. Сматрам да је важно располагати провереним чињеницама, послушати и субјективна и објективна размишљања на различите теме и дуго бити занесен над одређеним појмом, док се не изроди једно квалитетно мишљење у глави. Из тог мишљења произилазе емоције некада лепе, некада мање лепе, речи и свакако много песама, јер о њима је овде реч. Мени лично је давала многе одговоре и решавале многе недоумице.
У доста случајева је могуће поистоветити се са неким приликама и препрекама, јер живот је попут бескрајног плавог круга и сви смо ми донекле слични, па тако и наши проблеми – које су људи имали у прошлости и које имамо ми данас. Верујем да доста тога још увек треба откривати, али за сада сам још увек на оном познатом.
Ви сте неко ко је доказао да у младом човеку гори ватра генерација које су се бориле за нашу слободу. Поред песама које заиста снажно одјекују и светосавски звоне, имајући у виду пад вредности у савременом друштву, шта бисте поручили младим људима? Зашто је важно вратити се пореклу, прецима и историји страдања?
Заиста тешко питање. Обраћање људима, а нарочито младима је веома велика ствар. Нешто што се проткало кроз мој живот је окретање Богу, а то само по себи носи низ предности, лепих ствари, али и учи нас доста чему. Сматрам да кроз спознају Бога у себи у свом животу, ми спознајемо и себе, а без те искрене и стварне спознаје нема ни живота, јер ми онда не схватамо своје потребе, ко смо и где желимо бити. Живимо, али често тај живот онда нема смисао. То би била прва порука, да се окренемо вери и не бринемо.
Што се тиче другог питања, одговор се сам надовезује – ако заборавимо од кога смо постали, врло брзо ћемо заборавити и ко смо. Можда не одмах прва генерација, али већ наредне ће губити појам о вредности прошлости и тога, шта су њихови преци учинили за њих, да су им оставили животе, али и извесне одговорности. Уколико генерације не буду памтиле своје претке и матицу – врло брзо ћемо бити асимиловани и изгубити се као народ! То је само једна од ствари. Страдања су одраз наше националности и оно, што нам светли образ. Многе битке смо успешно војевали и победе освајали, чак и против неупоредиво надмоћнијих сила – мали само бројчано, али велики духом. Такве битке бележе наше животе и дане на земљи, због њих смо овде. Са тим биткама можемо поистоветити и садашње велике успехе спортиста, деце и младих у различитим областима, то што смо идаље једна целина…
Узимајући све ово у обзир, порекло, претке и историју не само да треба да памтимо, већ и да приближавамо себи и учимо од њих и из њих, то је један огроман део нас – који никада не сме бити изгубљен. Живети треба тако да се поносимо и константно трудимо да их будемо достојни. Такав живот може само да нас одржи и да нам дарује препород.
Хвала Вам на разговору.
Хвала Вама много!
Разговарала: Милица Миленковић
