Балкан, регион познат по богатој историји и култури, био је дом изузетних жена које су често биле запостављене у страницама историје. Ове хероине су се издигле из сенки, остављајући неизбрисив траг на таписерији Балкана.
У наставку овог текста, бацамо светло на неке од најпознатијих жена са Балкана чије приче заслужују да буду испричане.
Милунка Савић – српска ратна хероина
Не заборавите да славите сваку жену у свом животу и понекад је обрадујете цветом или поклоном као што је накит, карта за позориште или сет четкица за шминкање – било шта што јој може измамити осмех. Жене су биле јако важни актери у историји, обликујући је углавном из сенке, али понекад, као наша прва хероина, директно са ратног фронта!
Милунка Савић, рођена 1892. (или 1890) године у Србији, широко је призната као једна од најодликованијих жена војника у историји ратовања. Њена изузетна прича одвијала се током Балканских ратова и Првог светског рата, где се прерушила у мушкарца (пријавила се под именом Милун Савић) како би се придружила српској војсци. Тек након што јој је, после годину дана на ратном пољу, услед повреде био неопходан лекарски преглед, њен пол је откривен.
Милункина храброст и борилачке вештине биле су невероватни, што јој је донело бројне медаље за храброст, укључујући престижни француски Лéгион д’хоннеур (два пута).
Иако она јесте жена са највећим бројем одликовања у историји, њено наслеђе сеже даље од њених војних достигнућа; изазвала је родне норме свог времена и утрла пут будућим генерацијама жена да се ослободе друштвених ограничења.
Осим тога, иако су на њу годинама после рата сви заборавили, она је са својом једном платом (коју је зарадила радећи као чистачица) успела да одгаји и ишколује у Београду тридесетак деце из свог родног села. Њена посвећеност својој земљи и необична храброст чине Милунку Савић правом хероином са Балкана.
Јелена Вицковић – црногорска учитељица и оснивач прве приватне женске школе
Јелена Вицковић била је учитељица за жене и оснивачица прве приватне женске школе у Црној Гори. Јелена је рођена у Котору највероватније 1849. година, а 1867. године преселила се на Цетиње с циљем да омогући писменост што већем броју деце, посебно девојчицама.
Њен долазак означио је први пут у историји земље иницијативу да се неко посвети образовању женске деце. До тада, женама је било ускраћено било какво формално образовање, с фокусом на бризи о породици и потомству.
Упркос табу темама које су окруживале образовање девојчица у то време, Вицковићева је показала храброст и мудрост у изазивању постојећих образовних норми. У својој школи подучавала је девојчице читању, писању, рачунању, ручним радовима, а чак је пружала и часове драмске уметности. Образовни прописи тог времена указују да су родитељи имали слободу избора у вези са образовањем својих кћерки.
Прва приватна школа за девојчице основана је 1871/72. године на Цетињу, да би је две године касније преобразили у државну основну школу за образовање женске деце. Јелена Вицковић одиграла је кључну улогу у образовању стотина девојчица, младих жена и одраслих у Црној Гори. Пружала је бесплатне часове девојчицама у својој кући, радила на њиховој писмености, развоју вештина и еманципацији.
Године 1874. општина Цетиње одлучила је да Јеленина приватна школа прерасте у прву званичну школу за девојчице, смештену поред мушке школе, где је наставила да предаје. Остала је учитељица у мешовитој школи све до пензионисања 1897. године.
Након отварања Јеленине школе на Цетињу, друга школа за девојчице отворена је у Подгорици 1888. године, а трећа у Бару 1901. године. Тек 1914. године обавеза образовања женске деце законски је регулисана.
Кристина Горишек – словеначка летачица
Кристина Горишек је рођена 1906. године у великој породици са једанаесторо деце и имала чак седам сестара. Горишкови су били имуц́на и утицајна породица која је поседовала много земље, шуме, дуц́ан и гостионицу. Родитељи су подржали образовање и синова и кц́ери. Они су постали професори, монахиње, архивисти и авијатичари.
После завршене школе и помагања у локалној радњи, Кристина Горишек је желела независност и 1929. године прелази у Београд, који је тада још увек припадао Краљевини СХС. Тамо је радила у одељењу међународног транспорта Поште Београда. У јесен 1930. године удружење резервних пилота објавило је оглас у листу Политика да траже нове храбре момке и девојке у школи цивилног ваздухопловства.
Жељна нових изазова, Кристина се пријавила и са још две девојчице положила све тестове, од лекарског прегледа, пробне вожње са акробацијама, теоријског испита до практичног. Сама је платила курс за ваздухопловство у Земуну. У јесен 1932. први пут је летела соло као пилоткиња, а у фебруару 1934. године, након успешно положеног испита пред војном комисијом, добила је диплому.
Кристина Горишек је била прва авијатичарка у Словенији, Југославији и целом Балкану. Министарство војно одликовало ју је медаљом за храброст. Кристина Горишек је пилотирала у најмањем броју мушке опреме јер је пре Другог светског рата било тако мало жена у авијацији да су морале да користе мушку опрему.
После рата, авијација се проширила и на жене, које су преузимале све више улога у ваздухопловству, од пилотирања, скакања, једрења до акробатике, али су се и даље суочавале са више препрека него мушкарци у својој каријери.
Ваздухопловне успехе Кристине Горишек зауставио је Други светски рат. Године 1936. преселила се у Загреб, где је прихватила посао телефонске раднице на аеродрому. Тамо је упознала трговца Драгу Новаковиц́а за кога се удала три године касније и преузела његово презиме.
Вера Шнајдер – прва научница математичарка у БиХ
Вера Шнајдер (1904-1976) била је прва жена математичарка у Босни и Херцеговини. Дала је значајан допринос развоју математике као модерне фундаменталне дисциплине и раду Одсека за математику Природно-математичког факултета Универзитета у Сарајеву. Она је била прва жена декан факултета, и то не само у БиХ, већ у целој бившој Југославији.
До факултета се школовала у Сарајеву, а затим у Београду завршава филозофски факултет 1928. године. Радила је прво као професор у Женској гимназији у Срајеву, а затим добија стипендију Француске владе и одлази на усавршавање у Париз. Након тога била је и сарадник на Сорбони и у новим лабораторијама у Француској. Године 1932. поново постаје професор у Женској гимназији у Сарајеву, а 1945. постаје директор Друге женске гимназије.
Предавала је на бројним факултетима, учествовала у оснивању Филозофског факултета у Сарајеву, а два пута бива изабрана за декана истог – први пут од 1951-1953. године и други пут од 1958-1959. године. Вера је 1951. године ушла у историју као прва жена декан факултета на простору бивше Југославије.
Осим тога, Вера је предано делила своје знање као председница Друштва Југославија-Француска, председница Друштва математичара, физичара и астронома Босне и Херцеговине, или као професор и ментор младима, с намером да њихове знање и вештине доведе до савршенства.
Приче ових изузетних жена са Балкана, које су само неке од многих, откривају не само њихову личну храброст и допринос друштву, већ и шире значење које имају у контексту женског оснаживања и борбе за признање. Њихове приче требало би да буду не само сећање на прошлост, већ и инспирација за будуће генерације жена на Балкану да наставе да се боре, према остварењу својих снова, остваривању позитивних промена у друштву и рушењу наметнутих родних улога.
Топличанка је душа од жене.
