Линда, погледај моју нову хаљиницу! – плавокоса, коврџава девојчица, крупних очију вртела се испред огромног немачког овчара држећи крајаве своје нове, беле хаљинице мајушним прстима.
Линда зачуђено промоли главу из велике дрвене кућице, накриви је мало удесно и начуљи уши. Девојчица се несигурно спусти низ три висока степеника и сигурним корацима приђе огромном псу. Линда поскочи од среће,залаја два пута и својим великим,ружичастим језиком олиза мајушно лице.
Девојчица се наглас насмеја и заврте хаљиницом испред пса, а онда је обгрли нежним ручицама и наслони своје бело лице на оштру длаку вучјака.
Линда задовољно замаха репом, док је осећала додир своје мале другарице по свом телу.
Погледа дете својим тамним очима право у плаве окице и уђе у кућицу. Не мараћи за нову хаљину, девојчица саже своје локнице и ушета у дом свог вучјака.
Линда седи на једном крају кућице,она на другом. Поглед јој привуче горњи део, окован даскама. Пауци су вредно исплели своје мреже и као прави домаћини дочекују госте. У посуди за воду плива мува. Вероватно је случајно слетела на металну посуду и ту завршила свој лет. Девојчица је тужно погледа. Гурну прстић у млаку воду и извади јадно створење.
-Не мирише баш лепо овде- помисли видевши остатке хране које је Линда склонила за сутра. Сети се како јој је пре пар дана добацила цео целцати батак, баш онај који јој је мама дала за време ручка. Искрала се док су одрасли ручали и са степеништа га бацила псу. Ни близу да га дохвати.
Линда је безуспешно гребала бетон, великом шапом, тик уз батак. Посматрала је девојчицу молећивим погледом. Она се спусти и дохвати месо. Пружи га својој мезимици,а она га прогута у једном залогају. Задовољно олиза влажну њушку,а дете се насмеја. Макар није морала да поједе глупи батак. Само је терају да једе.
Седе надомак Линде. Линда мирна. Лежи. Посматра радознало дете и пружа шапу да се игра. Девојчица узима велику шапу у своју мајушну руку. Пребацује је из једне у другу руку, Линда је нежно грицка. Смеје се наглас. Линда благо ржи. Играју се. Најискренија игра девојчице и пса.
Одједном, Линда чуљи уши. Чују се кораци. Мама тражи девојчицу. Дозива је. Она ставља ручицу на уста и тихо се смејуљи.
– Боже,дете, шта радиш унутра? Још у новој хаљини.
Она се смеје. Хаљиница је нова,али запрљана. Љубав нема цену.
…
-Линда спава – каже тата.
-Зашто тако дуго спава? Зашто ми се не радује? Зашто не маше репом, не лаје?
-Спава – каже тата. Глас му дрхти.
Девојчица осећа нешто чудно у ваздуху. Тата је тужан.
-Спава? – гледа у оца крупним плавим очима, тражећи одговор.
-Неће се пробудити – прошапта тата…
…
Дуго времена ми је требало да схватим да су ми Линду отровали, неки тамо зли људи. Данас,са много година не могу да схватим такав злочин. Тада са пет је било изузетно тешко…
Ауторка: Јелена Бабић
Топличанка је душа од жене.