Вратите ми моје успомене! Оне из детињства пре свих, оне којих најмање имам.
Вратите ми време које сам провела у безбрижној игри и дечијем весељу. Вратите ми пријатеље који су се одселили, а да им ни лик нисам запамтила. Вратите игре којих смо се играли, сладоледе које смо јели и паркове у којима смо се играли. Вратите ми тренутке и снове и мисли и жеље, које сам заборавила.
Јер, кад се све сабере, из детињства понесеш тако много, а запамтиш тако мало. Остатак као да ти је одузет. Као да си се одселио из сопственог живота, продужио даље, и само можеш да се присећаш какав ти је био дом.
Ја хоћу моје успомене назад!
Оне тренутке сачуване у албумима за слике, али ипак недовољно јасне, као да их гледам кроз замагљено стакло. Као да чекам да се призор изоштри, али то се не дешава. Као да сам ставила наочаре са превеликом диоптријом, па ми је све мутно. Знам да нешто ту има, у тој слици, баш ту, али не знам шта. Безуспешно се трудим да се сетим, да призовем заборављено, изнова и изнова, али колико год да мислим да сам ближе јаснијој слици, увек ми на крају измакне.
Понекад ми се чини да неке ствари памтим само зато што су на сликама, а када покушам да се присетим нечег више, дана када је слика направљена, као да тог дана није ни било. На пример, на сликама са седмог рођендана, ја сам у омиљеној плавој хаљини, седим на столици и држим нову школску торбу. Зато и знам да је био седми рођендан: напунила сам седам, и кренула у школу. Али не сећам се дана кад сам пошла у школу. Имам слику, у истој омиљеној хаљини сам у школској клупи, али све остало у сећањима недостаје.
Ту је затим и шести рођендан, а ни он не би био препознатљив да је баш шести да се не виде свећице на торти. На сликама које следе једем своју омиљену торту, добила сам жуту торбицу са шареним симболима па морам и са њом да се сликам и смејем се јер када сам дунула свећице, једна је остала да гори…
А где ми је пети, и четврти и осми? И дванести? Сви они који нису на сликама?
А никад нема довољно слика…
Јер како усликати неухватљиво? Ту радост детињства у сваком оном малом – великом трену који желим да запамтим, да их после све призовем у сећање и проживим поново? И да памтим каква су била јутра мојих рођендана. И укус торте коју ми је бака увек правила. И зашто ми је баш та омиљена хаљина била омиљена?
Много је онога чега бих желела да се сетим.
Јер на крају, успомене су оно што ти остаје кад одраштеш. Кад фотохрафије избледе…
А као да је успомена мало!
Сећам се да сам волела да се играм испод кухињског стола. Преко њега би увек стајала дугачка мушема, па сам ваљда то место сматрала својим скровиштем и знам да сам ту испод била срећна.
У кухињи и данас стоји дотрајао велики креденац са дуплим вратима. Врата бих отварала и у простор између њих стављала столице, па бих ту седела и ређала своје ствари за игру. Признајем да сам врата мало разглавила, али знам да сам била срећна.
Имала сам мацу која смо звали Цврчак јер као да је цврчала кад је мјаукала. Скупила би се код пећи и спавала. Најомиљенији ми је ипак био Сандокан, један од њених потомака и назван, наравно, по истоименом цртаном филму. Чешкала сам га иза ушију, гњавила и скраћивала му бркове маказама кад тата и мама нису гледали. Изгледао ми је смешно са дугачким брковима, па бих га лепо удесила. И била сам срећна.
Кад се све сабере, можда слике у албумима и нису толико важне, иако се и данас трудим да их што више имам, да на њима сачувам што више. Важније је оно што оне носе а то се не види. Ту је увек неки одабрани час, леп, срећан. Временом се број свећица на торти повећава, а број јасних детаља везаних за слику смањује, али осећање ипак остаје.
Оно никада потпуно не бледи.
И кад бих могла да пожелим жељу, вратила бих се тамо где још имам шест година. Плава хаљина, жута торбица, торта и мачка.
Кладим се да ниједан фотограф не би ухватио ту радост.
Можда неки мали писац, са оловком у торбици, кад одрасте.
Ауторка : Милица Schatzi Поповић
Пишем и инспиришем.
