Блесане, зар све морам да ти цртам? Кад се овако загубиш, присети се основе. Је л’ то беше геометрија за пети разред? Тачка, права и раван. Приручник за живот, ако умеш да завириш између редова.
Никада нећу заборавити; моја прва петица из математике код најстрожег наставника у школи. Толико смо га се плашили да смо га назвали Сандокан; ваљда нам је лакше било да га замишљамо као фиктивног опаког лика. Стојим испред табле, учионица дупке пуна од напетости, а моје се очи цакле. Није било шансе да оманем, јер сам у тој простој лекцији открила главну смерницу за сва своја путовања. Како оно иде? Тачка је основни геометријски објекат без облика и величине. Права се не дефинише, већ је замишљамо као бескрајни, добро затегнути конац. Две тачке дефинишу једну и само једну праву. Раван можеш замислити као бескрајно увећани правоугаоник; она нема дужину, ширину, нити границе. Хоћеш да ти преведем на онај наш језик?
Замисли раван као небо, не ово свачије, него оно које добијеш рођењем; оно твоје и ничије више. Замисли себе као тачку, звезду од које све почиње. И онда ти учиш да ходаш како би умео да стигнеш до осталих тачака-звезда. Корак по корак, кројиш та своја сазвежђа, укршташ своје путеве, као оне праве, дајући свом небу и ослонац и снагу.
Неки би ме геометар сигурно опсовао, али страшни наставник Сандокан био је тог дана сасвим задовољан мојим владањем материјом. И даље памтим поносни осмех скривен иза оне његове густе беличасте браде. Јасно, човек није могао знати да су у мојој глави засејане неке идеје непреводиве на математички језик. Па сам тако, на пример, убрзо схватила да један плус један готово никад не дају два. Неретко, резултат оде у минус. Ако баш имаш среће, збир је читав један свемир. Али, у мојим рачуницама, како год да окренем, нисам успевала да добијем ту двојку. Тако сам и дигла руке од математике за сва времена.
Увек ми је било лакше да живот посматрам тако; са главом у облацима. А како и не бих? Од настанка ове планете, била је довољна само та звездана прашина да на њој створи живот свих облика и боја. Замисли само колико се тога догодило еонима пре тебе и мене и колико је тога морало да се поклопи да бисмо сада овде стајали нас двоје. Колико је океана пресушило, колико је кише морало пасти, колико је било земљотреса, настанака и нестанака врста, годишњих доба, Земљиних обртаја, олуја и вулканских ерупција. Колико се језика морало измислити, колико се сусрета морало одиграти, колико руковања, колико загрљаја, колико састанака и растанака… Зато ми је увек било лепше да људе посматрам као звезде; као победнике већ самим рођењем.
Морала сам то да ти испричам. Можда ћеш сада лакше разумети оно што најзад мораш знати.
Знам да је неправедно што се наше сазвежђе угасило. Нико те никад не припреми на оно што се догоди кад нити конца што те вежу за другу звезду попуцају под стопалима. Нико не каже да у оно исто своје небо можеш упасти као у најдубљу провалију. Тако, да више и не видиш звезде. Тако, да и сам престанеш да сијаш.
Али, хоћу да знаш да је то само привид. Хоћу да не даш очима да се навикну на мрак. Хоћу да из све снаге запнеш и ослониш се на друга чула, барем док се не вратиш у ту своју раван.
Знаш да ја нисам од оних што одустају. Толико бар дугујем амебама, диносаурусима и пећинским људима. Толико дугујем Сунцу што је горело таман толико милијарди година да данас могу гледати како ти његови зраци мењају боју очију. Зато веруј кад ти кажем да није све изгубљено. Јер већ смо се једном пронашли, у оном претходном мрклом мраку.
Чекаћу те, зато, у неком следећем сазвежђу. Слаћу ти кише метеора да ти осветле пут. Заувек као она тачка до које та твоја права води. Заувек као ослонац тој твојој небеској равни.
Немој да сад морам да ти објашњавам и синус и косинус и оно чувено Пи, преведено на вредности ове наше константе. Довољно је да знаш да збир једног тебе и једне мене заувек даје сасвим довољно свемира да би се испочетка кренуло, да би се изнова пронашло, да би се сваки пут поново једнако јако волело.
Ми никад нисмо ни умели онако праволинијски, прашњаво и са обе ноге на земљи; ни да дишемо, ни да волимо. Једина непозната у нашим једначинама није била ни зашто ни куда, већ само како. А то и није наше да знамо, шта год да каже наука.
Дижи се зато, блесане, наше време тек долази. И не питај ме како знам; то је већ нека виша математика…
Ауторка: Драгана Станић
Топличанка је душа од жене.
