Otišla sam u Libiju prvi put na Svetoga Savu 27. januara 2010. godine i tada mi je to izgledalo kao ironija. Baš je bilo problema sa poletanjem iz Sarajeva, tri puta su odleđivali krila i možda je to bio znak da u stvari ne treba ni da idem, ali bejah tvrdoglava onomad.
Prokupčanka Marina Obradović ovako počinje svoju priču o deceniji provedenoj u islamskom svetu.
Vođena intuicijom, finansijskim i emotvnim problemima za jedan dan je donela odluku da se preseli u Libiju i tamo leči ljude.
Impulsivna, temperamentna i preosetljiva, Marina skoro deset godina živi na relaciji najpre Srbija – Libija, a potom i Srbija – Saudijska Arabija, gde radi kao medicinska sestra.
Kako je biti žena u islamskom svetu? Živeti, raditi, disati u drugoj kulturi?
Lako je živeti, raditi i disati u drugoj kulturi ukoliko poštuješ istu.
Recimo, kad su me pitali šta bi se desilo kada bih u civilu izašla napolje odgovorila sam da ne znam. Jer zaista ne znam. Nikada mi nije ni palo na pamet da izađem bilo gde bez abaje. Čini mi se da sam postala konzervativnija, da i u Srbiji ne šetam „gola”. Ranije sam znala da obučem mini suknju ili šorts, ali sada mi za tu vrstu slobode treba puno vremena. Mislim da je neprimereno i potajno osuđujem sve devojke, naročito žene i majke ako se provokativno obuku.
Na propovedanje Islama se nekako jako brzo navikneš. Prvi susret sa pesmom sa minareta imam u Libiji, još 2010.
Tada sam bila jako mlada, pobegla od momka i sebe, pošto smo raskinuli 🙂 pa sam džamije doživela onako, u prvi mah jezivo, ali kako je vreme prolazilo jednostavno shvatiđ da ti pesma u stvari može služiti kao sat. Ako ne mogu da zaspim, pa se prevrćem po krevetu i čujem glas sa minareta, onda shvatim: Uh, pa već je 4h! Ili ako me pesma probudi (u retkim slučajevima se to dešavalo sa prvom molitvom, imam čvrst san, uglavnom bude ona druga) onda znam da sam otegla do podneva.
Nikada nisam pomislila da presečem bilo kome put dok se moli, niti sam to nipodaštavala. Oni imaju svoju veru, ja svoju, svi imamo pravo da izaberemo put kojim ćemo ići.
Desilo mi se par puta da su me jurili verski policajci sa nalogom da pokrijem kosu, ali nije se desilo ništa strašno povodom toga.
Naime, prvi put kad sam se susrela sa mutavom (verski policajac) stajala sam ispred šoping centra sa drugaricom i baš smo htele da zapalimo cigarete, a molitva je bila u toku. Da razjasnim, imamo molitvu pet puta tokom dana, za vreme molitve sve radnje (samo u Saudiji) i sve institucije se zatvaraju na po pola sata, odnosno od trenutka kada se oglasi molitva sa minareta do trenutka kada prestaje, mada neretko, a naročito petkom (džuma, sveti dan) umeju da se produže na po 45-60 minuta.
Dakle, molitva u toku, mi ispred šoping centra, nigde žive duše, žene unutra sede po podovima sa decom čekajuci da se radnje otvore, muškarci u obližnjoj džamiji (tada dok je još bilo verske policije, mutava je imao za zadatak da juri muškarce koji se ne mole za vreme molitve i šalje ih u džamije, a razuzdanim ženama (naročito bludnim strankinjama) da naređuje da se još zakopčaju i pokriju kosu), niotkuda, pojavi se on! I kaže: „Pokrij kosu!”, na šta sam mu ja odgovorila da nemam maramu sa sobom, te me je on sačekao da je kupim kad su se otvorile radnje! Imala sam iskustvo i da su kolima kružili ulicom gde je bilo nas pet i preko megafona pričali nešto na arapskom što nismo razumele, i pored toga rekoše da pokrijemo kose… Posle nekoliko krugova shvatili su da nema vajde pa su otišli. Ali tada, 2015. godine si morala da poslušaš mutavu i pokriješ kosu ako naleti na tebe kojoj kosa slobodno leprša. Već 2016. godine su ih ukinuli.
Kako izgleda rad u Libiji i Saudijskoj Arabiji?
Raditi u Saudiji. Pa, lično meni se najviše sviđaju Saudijci za rad sa njima. Jesu lenji, uglavnom zabušavaju, ali su nas, Srbe, izuzetno poštovali, te su sa nama sarađivali na neuporedivo boljem nivou nego li sa Filipincima, Pakistancima ili Indijcima.
Moje iskustvo što se posla tiče ne vezuje se u celosti za njihovu kulturu, jer su tu prisutne i druge nacije: Maležani, Kinezi, Indijci, Pakistanci, druge vere: hinduizam, budizam, katolicizam…
Rad u multinacionalnom timu te uči strpljenju, fleksibilnosti, razumevanju, shvatanju i prihvatanju tuđih načina delovanja i razmišljanja. Jer nismo samo mi Srbi, Bogom dani, svi na ovoj planeti to jesu. Ja sebe smatram boljom osobom danas nego što sam bila krajem 2014. godine i srećna sam zbog toga.
Kod Saudijaca mi je fascinantno to koliko veruju u Boga.
I koliko njemu samom (ako igde postoji) veruju. I u stanju su da mu prinesu žrtvu, bez pogovora. Recimo umre dete na intenzivnoj, njihovo objašnjenje je da je Alah dao i Alah uzeo. Malo neshvatljivo za nas, koji tugujemo, plačemo, ne mirimo se sa činjenicom da nekoga više nema, proklinjemo sve živo i sve žive (ako se ustanovi da je moglo da dođe do drugačijeg ishoda da smo angažovali ovog doktora ili prebacili dete u drugu bolnicu ili išli u inostranstvo itd..)
I rituali njihovi dok su pacijenti u bolnici su mi neshvatljivi, negde i smešni. Hodža je umeo da dođe kod pacijenta i da ga pljune od glave do pete… Ali mi se sviđa to što su svi za jednog i jedan za sve. Ako je neko iz porodice bolestan, oni su svi tu. I deca odmah dolete iz odakle god već, ali uglavnom iz SAD-a, da bi bili sa prabakom ili pradekom. Hoću da kažem, nebitno je ko je u bolnici, cela familija je tu da pruži ljubav i podršku. Sestrama koje rade sa odraslim ljudima se dešavalo da kad uđu u pacijentovu sobu ponekad nisu mogle da lociraju pacijenta zapravo To me je izluđivalo kad sam išla na ispomoć na odeljenja. U intenzivnoj je ipak malo drugačije: mama i tata, ponekad starija deca, mada se dešavalo da smo najurivali iz krvave intenzivne decu između 3 i 5 godina, koja su tu bila „u poseti” kod bake ili deke. Sve zavisi od sestara hoće li popustiti ili ne.
Kako su te prihvatili kao Srpkinju i pravoslavku, posebno što se kulturološki potpuno razlikuju Srbija i Saudijska Arabija? Jesi li imala nekih problema?
Saudijci iz Rijada su načitani ljudi, obrazovani, uglavnom školovani po belom svetu, pričaju engleski. Uglavnom, ovi iz Rijada nikada ne postavljaju pitanje zašto su Srbi ubijali muslimane, ali ima i onih iz provincija ili onih ekstremnih islamista koji ni ne kriju da bi sve ljude sa drugačijom veroispovesti strpali u logor i preživeli bi samo oni koji pređu u Islam, te ti jako „pobožni” ljudi umeju da postave škakljivo, dvosmisleno pitanje, na primer: „Jesu li Srbija i Bosna isto?”
Tako mi se par puta desilo da sam imala nekih ne tako bezazlenih situacija, pa sam rešila ukoliko me neko pita odakle sam da kažem da sam iz Jugoslavije ili iz Bosne. Take it easy, što bi se reklo. 🙂
Mada, bez obzira na sve, tamo bih se i turistički i profesionalno vratila. To poštovanje od autoriteta i nadređenih na poslu nikada nisam doživela u Srbiji, i nikada i neću, jer smo mi Bogom dani, nebeski narod, koji samo svoje Ja ume da ceni. Čast izuzecima, ali preovladava ovaj drugi procenat, bar iz mog iskustva. Što nas dovodi do neizbežnog zaključka, da je meni lično bilo mnogo bolje živeti i raditi u islamskoj zemlji, nego pod sopstvenim plavim srpskim nebom u materijalnom, fizičkom, emotivnom, pa čak i duhovnom smislu.
Ni sa koje strane nisam ugnjetavana, osim od koleginica na početku, koje su se prvi put susrele sa Srbima, pa im je bilo nejasno zašto se ne kezimo i zašto uglavnom izgledamo kao da smo ljuti, sa druge strane nama je bilo nejasno zašto su oni toliko potčinjeni i zašto se kezlače bukvalno i na prst ako im se obraća osoba od autoriteta, mada smo ubrzo shvatili da su jednostavno takvi – Filipinci.
Postoji li razlika između Libije i Saudijske Arabije?
Kada probam da uporedim Saudiju i Libiju. Ne ide. Ne mogu. Jedino im je zajedničko to što klanjaju 5 puta dnevno, ali u fizičkom smislu. Saudijci više poštuju Boga od Libijaca. Neuporedivo više. A samim tim i sebe i sve oko sebe. U Saudijskoj Arabiji nećete javno naći pijanog pripadnika Islama, dok je u Libiji to bilo najnormalnije, iako im vera propoveda, isto kao i nama, samo mnogo strože, da se ne odaju porocima.
Da dodam, žene, a naročito strankinje, izuzetno su poštovane u Saudijskoj Arabiji, naročito od njih samih. I od žena i od muškaraca. Muškarci ponekad, ako im se da povod, mogu da budu navalentni, ali se meni lično nikada nije desilo – nisam davala povoda. Žene sa kojima sam radila su sjajne, ali ima i onih tetkica koje te popreko i sa zavišću gledaju.
Volim deo njihove tradicije gde sede na podu i jedu prstima, bila sam deo toga i ponovila bih. Mislim da tako kažu da smo svi isti na kugli zemaljskoj i ne prave razliku zbog vere, sloja iz kog potičeš, posla kojim se baviš.
Šta ti je najteže palo u „emigraciji“?
Najteže mi je palo, u globalu, odvajanje od meni bitnih ljudi. Ili izlazak u šetnju. U Saudiji uglavnom ljudi ne šetaju trotoarima, jer oni tome ne služe, a neki misle da nije sigurno, što nije istina. Ili čaša original vina uz ručak. Može to i tamo da se nađe, ali je, složićemo se, neumesno dati 250 evra za flašu original pića.
Što se ljudi tiče, danas mi nedostaje samo porodica i sestrić, njega bih u džep spakovala kako bih mogla da budem svedok svakog trena njegovog odrastanja. J
Jer ostatak mojih ljudi uglavnom nije tu, uglavnom su pobegli glavom bez obzira od ove polusvesti i nemaštine u nebeskoj nam, osakaćenoj Srbiji.
Šta za tebe znači biti Topličanka?
Na to pitanje mi je teško da odgovorim. Život u Toplici me baš i nije mazio, tako da za mene biti Topličanka znači biti ono dete tada. Nedostaju mi mama, tata, sestra i nedeljni ručak.
O izuzetnim ženama Toplice čitajte OVDE.
Pišem i inspirišem.
