Не волим путовања. Односно, волим кад сам негде далеко, што даље то боље. Не уживам претерано у самом чину путовања: колима је ок, али признајем да се помало плашим авиона. Што ме наравно не спречава да у исти уђем, али дефинитивно не волим летење. Плашим се турбуленција, недавно ми се чак слошило па сам провела два сата згњечена између два путника (била сам на средњем седишту) са главом у кеси коју авио компаније љубазно стављају путницима на располагања (у нади да исте неће употребити). Моји сапатници су ме опуштено игнорисали, удубљени у неке филмове и са слушалицама у ушима. Али су зато чланови посаде дотрчали са питањем, „да ли је сте добро?“. Добро сам, само уживам да повраћам у авиону, хвала на питању.
Елем, од тада у авиону не једем и не пијем ништа. Чим уђем, седнем и трудим се да заспим. Не желим ништа да знам све до тренутка када пилот не најави спуштање ка дестинацији. Наравно, стјуардесе ме упорно буде (Чај? Кафа? Вода? Неки парфем можда?) јер ваљда не разумеју да њихови путници само желе да што пре стигну тамо где су пошли.
Кажу, што чешће путујете то боље усавршите вештину паковања. Е, то за мене изгледа не важи. Једном сам успешно извела петодневно путовање са ручним пртљагом. И дан данас се себи дивим кад се тога сетим и све се надам, можда ми поново једном успе такав подвиг.
Него, једна ствар ме мучи још више од летења. Паковање.
Не умем да се рационално спакујем. Све ми је битно и неопходно. Све ми треба или може да ми затреба.
Звучи невероватно, али сам на пут од десет дана у стању да спакујем 30 килограма пртљага. Од чега ми реално пола не треба, а две трећине ствари нећу ни обући. Али ето.
Илустрације ради, ево како изгледа процес мог паковања.
Говорим о службеном путу. Годишњег одмора се сада не бих дотакла, ту је ситуација до те мере драматична да је боље да више никада и не идем на одмор. На одмор се трудим да напуним пртљажник неког повећег аутомобила и још жалим што нема кровног кофера за преостале ситнице.
Дакле овако.
Седам дана пред пут, лагано вадим пола ормана. Да проверим шта имам а шта немам. Да утврдим шта могу да обучем, а шта треба да сачека да скинем (само) пар килограма (таман што нисам, часна реч). Проналазим заборављену одећу, користим прилику да понешто поклоним или бацим.
Гледам временску прогнозу. Хоће ли бити сунца, кише, снега. Хладно или топло. И једно и друго? О не…
Одећа ми је уредно сложена у неколико гомилица на каучу у дневној соби: „под обавезно“, „можда“, „не долази у обзир“. Ова трећа гомила ипак остаје ту за сваки случај. Ако се промене климатски услови или ако сам неким чудом (рецимо стисла сам се и нисам јела три дана) ослабила.
Поред одеће, ту је и обућа. Нешто удобно наравно. Нешто класично. Нешто црно, нешто браон… Ко још путује са три пара ципела на десет дана? Ја. Јесам ли написала три? Рецимо четири.
Затим ташне. Мора макар једна, нека малецка, за новац и телефон. Да, али у којој боји? Треба ми ташна која иде уз све. То не постоји. Дакле, неколико ташни, али мањих наравно. Мада опет, већа ташна је практичније решење… Добро, једна већа и две мале. Ако мале ставим у велику, штедим на простору. То је то, решено!
Несесер са шминком. Течни пудер, пудер у праху, маскара, кармини… Исправка, два пудера, никад се не зна. Неколико кармина – да, женско је женско.
Козметика, то се подразумева. Не, не идем у пустињу и знам да свуда могу све да купим. Али ипак, да се нађе…
Фен. Ја, да користим хотелски? Нема шансе, то су обични ручни вентилатори који нису ни за шта. Поред фена треба ми и онај стајлер који сам прави локне. Морам да изгледам пристојно. Пословно, али да се види да сам уложила неки труд у лично представљање. Не представљам себе већ фирму? Добро, добро. Носим фен и стајлер.
Лекови. Не, нисам болесна. Али никад се не зна. Бруфен, шумећи аспирин, антибиотици. Неколико различитих антибиотика, за сваки случај. Не, не идем у дивљину и знам да лекара има свуда и осигурана сам. Али опет… никад се не зна. Пет кутија антибиотика, хвала другарици докторки која ми их је обезбедила.
Чарапе. Пуно чарапа. Имају ружан обичај да се поцепају када не треба. Знам, могу да их купим на лицу места. Али ипак, да се нађе. Десетак пари, шта је то, не заузимају много места.
Како се ближи дан поласка, гомиле се смањују, мада се дешава и да неки комади одеће „прелећу“ са једне на другу. Ако се на пример испоставило да ће бити хладно, смањује се гомила мајица са кратким рукавима, а повећава она са дугим рукавима. Мада опет, никад се не зна. За сваки случај, кратак рукав остаје у игри све до последњег тренутка.
И тако сам ја за пут од укупно десет дана (ту рачунам и два дана за само путовање) спаковала: четири пара панталона, три кошуље, седам мајица дуг рукав, три мајице кратак рукав, три пара ципела… из пристојности овде нећу написати колико сам понела брусхалтера.
Е, сад је на реду ручни пртљаг. Да, ручни пртљаг. Како мислите, шта ће ми? Прво, имам право на то. Довољан разлог. Друго, у ранац пакујем електронику и фото опрему.
Дакле: рачунар, комада један. Таблет, комада један. Киндле односно електронски читач књига, један. Шта ће ми? Имам га, зар то није довољан разлог? Јесте, понела сам и три књиге, ено их у коферу. Зашто три? Нисам могла да одлучим коју бих читала ако стигнем. Међу нама, обично не отворим ни једну. Али никад се не зна, да их нисам понела, вероватно би ми затребале.
Идемо даље: ГоПро, један. Камера 360 степени. Да, имам и то. Обожавам нове технологије. Фотоапарат, један. Објективи… три. Не, четири. Не, пет, никад се не зна који ће ми затребати. Селфие стицк. Комада три. Зашто три? Па један за мобилни телефон, један за ГоПро, један за камеру 360. Пардон, селфие стицк комада 4. За ГоПро имам два. Наравно да су различити, за шта ме сматрате? Ја сам професионалац. У чему? У свему!
Полако приводим крају паковање. Ранац је много тежак, али баш баш. Ваљда га неће мерити, правићу се луда. Ставим га на леђа и цепам кроз контроле. Једини непријатан тренутак је када морам све да извадим због рентгена. Али све. Сви преврћу очима, вероватно мисле, ова није нормална. Не разумеју да су ми све те ствари апсолутно неопходне. Уосталом, кад их већ имам, па ред је и да их понесем.
Ето, то би било то. Сваки пут исто, и сваки наредни пут се надам да ће бити лакше. И сваки пут испадне све горе и горе.
Е, умало да заборавим. Обично је дозвољена тежина пртљага у авионима 23 кг. Е, па мене увек пусте са више од тога. Ваљда укапирају да сам луда жена па ко веле, нека је, нека иде, само да је се што пре решимо!
Ауторка: Владана С. Неће ваљда
Топличанка је душа од жене.
