АЗИЈА НИЈЕ ДАЛЕКО

0
Фото: Јелена Бабић

Стекла сам нову пријатељицу. Да, слободно тако могу да кажем. Недавно сам преко Фејсбука упознала дивну жену. Она је из Пакистана. Зове се Нахеед Коусар Ииучитељица је. Вероватно нас је љубав према школи привукла једну другој.
Дивна жена. Почеле смо да сарађујемо и размењујемо искуства.

Ученицима смо приказивале филмове о нашим земљама и упознале их са језиком својих другова.
Она ради у женској школи. Девојчице су дивне. Моји ученици су се одушевили како су комуникативне и симпатичне.

Фото: Јелена Бабић

Учили смо их неке речи на српском језику. Они нас на њиховом Урду.
Све нам је веома интересантно и занимљиво.

Они живе у Округу Бхаккар. То је округ у провинцији Пуњаб у Пакисану. Његова област састоји се од речних путева дуж Инда, а већи део области лежи у пустој равници пустиње Тал. Округ Бхаккар се налази у западном делу покрајине Пенџаб И има око 1 650 000 становника.
Колико сам могла да видим на снимцима баве се производњом памука и шећерне трске.

Фото: Јелена Бабић

Реч по реч, нас две смо почеле да се дописујемо скоро сваког дана. Иако је временска разлика четири часа пронађемо мало времемна да се “чујемо”. Разговарамо о свему. Две жене.

Нешто има мило И топло у тој учитељици. Дивна жена. Мајка троје деце. И ту имамо додирних тачака.
Но, да се вратим на причу везану за школу.

Фото: Јелена Бабић

Дан републике у Пакистану је 23. март. За ту прилику Нахеед је у својој школи спремала програм. Замолила ме је да будем у одређено време на Скајпу како бисмо уживо пратили приредбу. Знам да је данима то спремано и да су она и њене колегинице уложиле пуно труда у то.
Пренела сам ученицима позив. Били смо тужни што немамо интернет у школи и нисмо у могућности да испратимо све, а онда су нас родитељи мог ученика позвали да се прикључимо на интернет у њиховој кући.
Одушевљење и радост!

Програм је био прелеп. Деца разиграна и полетна. Поносна. Као и сва друга деца.
Пратили смо програм, али нисмо били сами. Стално је моја Нахеед била ту да нам објасни по нешто. Она или њене колегинице. Дивне жене.

Фото: Јелена Бабић

Оно што је на мене оставило изузетан утисак је част коју су нам указали на тај начин што су нас поздравили више пута у току приредбе и што су са заставом наше Србије у рукама деца прошетала бином.

Једно да вам кажем – у разговору јој видим само очи. Али те очи, то су очи благе, нежне, пуне љубави.

Својим поступком ме је одушевила и надам се да ћемо још дуго остати у контакту.
И никад се не зна. Као што једном рекох: „Небо није граница“.

Поздрављам моју Нахеед.

Ауторка: Јелена Бабић