Славица Чикарић: Учитељица је чаробњак  

Учитељица Славица Чикарић је добар пример учитељице која негује традицију и вредности прошлих времена и једна од ретких која, иако у први план ставља ученика и његове потребе, истрајава у одржавању некадашњих мерила и метода у учионици. Иновативна, оригинална и креативна, она више од две деценије подиже једнако креативне генерације ђака у Основној школи „Ратко Павловић Ћићко“. Уз њене лекције и методе многи мали Прокупчани научили су да је, као у песми, школа згодна и да лечи лењост и самоћу.

Своју заљубљеност у учитељски позив пренела је и на сина Марка, који ради као учитељ у школи у Товрљану, па често организују окупљања, наставу на отвореном и заједничке пригодне приредбе.

Шта је мотивише, како ради и покреће своје ученике на рад и стварање откријте у интервјуу који је Топличанка припремила за вас.

 

Како је бити учитељица у  XXI веку?

 

Ако се свој позив воли онда је позив учитељице најлепши и најодговорнији позив био и биће..

Учитељица се може упоредити  са чаробњаком а да тога понекад нисмо свесни. Родитељи ђака првака дају учитељу своје поверење предајући му у стручне руке своју највећу драгоценост, небрушени бисер. Учитељ има слободу да тај бисер бруси образујући и стварајући темеље будуће одрасле личности. Зар то није чаробњаштво? И не само то, то је и привилегија, а квалитет учитеља се мери по броју измамљених дечјих осмеха. Осмеси се најлакше измаме похвалом за сваки уложени труд и за сваки и најмањи резултат, а то је оно што прија, што покреће и што тера дете да буде боље од самог себе у односу на оно од јуче.

Где је просвета данас?

Чим чујете реч просвета сваког асоцира на штрајк. Нико се не пита како ти просветни радници раде. Многи родитељи немају времена за своју децу или се понеки и не труде да са том децом попричају, обнове или преконтролишу свеске и књиге. Послали су их у школу да науче, родитељски састанак је успутно ако имају времена доћи ће, а ако немају нема везе. Сви би хтели да што лакше добију добре оцене, а кад оду у старије разреде да критикују рад учитеља и обрнуто. Негативан критички став свих према свима и свему. Нико да се обрадује бар нечему, свако види себе као мученика, свима је нешто туђе боље и то се преноси  и на децу.

Други проблем образовања је сиромаштво. Сиромаштво у виду малих плата, преко сиромаштва школске инфраструктуре, па до сиромашног и превазиђеног плана и програма. Плате наставника су такве какве јесу и бојим се да се ту неће скоро нешто променити, а ја и не памтим за ове 23 године, колико радим у образовању, да смо ми некада били пристојно награђени.

У чему откриваш покретаче за рад и стварање?

Највећи покретачи за рад су ми љубав према позиву учитељице и деца. Одмах на почетку првог разреда почињем са приредбама јер то волим и у томе сам пронашла најбољи начин да децу подстакнем да заволе да уче да наступају и тако се ослобађају треме. Свака генерација то прихвата, како деца тако и родитељи. Највећи покретач је понос сваког родитеља кад види своје дете да рецитује, глуми, игра или пева. Осмех на лицима деце и родитеља.

Како смишљаш текстове за приредбе?

Ја много волим народну традицију, сматрам да је наша народна традиција најлепша и најбогатија. Повезана је са свим предметима и тако вршим корелацију народне традиције, српског језика, музичке културе, ликовне културе, физичког васпитања, распитујем се о обичајима, начину живота, народним песмама. Нешто нађем на интернету, нешто деца питају баке и деке, ја се распитам од старијих људи, преуредим, поделим улоге деци и почињемо да вежбамо прво читање, дикцију, правилан говор, затим сценску радњу, набављамо костиме…

Сви текстови говоре о народној традицији, и то децу баш интересује тако да до самог наступа сваки ученик зна целу представу напамет. Кад обрађујемо било који текст из српског језика одмах као идејну поруку знају и пословицу за текст.

Како изгледа један обичан, а како необичан час у твојој учионици?

Обичан час је као и сваки: обновимо стечено знање, упознам децу са новим градивом кроз примере. То ново градиво још боље упознају и раде задатке самостално, проверавамо стечено знање. Необичан час, је такође сваки, пошто у мојој учионици имамо сва наставна средства које смо моји бивши ђаци и ја купили од зарађеног новца од представа које смо давали. Кроз квизове које сама радим понављамо градиво или групним радом уз помоћ презентација савладавамо ново.

Шта нам је дигитални свет донео, а шта однео у педагогији?

Па по мени ништа није одузела само смо добили. Увек у сваком тренутку можеш да одговориш на свако питање ђака. Све што се некада ручно писало данас је много лакше имаш сачувано у рачунару, само нешто додаш или измениш. Деци је много лакше да уче, а такође за извођење наставе можеш да размењујеш искуства са многим колегама широм света. Морамо да прихватамо све промене и целог радног века морамо да учимо, усавршавамо се и то преносимо деци.

 Какве генерације сада излазе из школе?

Можемо  се похвалити напретком и у том погледу, јер се данас права ученика много више поштују него некада. Учитељ је био “врховни вођа”, појам тадашњег друштва и имао је одређену врсту моћи над ученицима.

Деца су морала седети право с рукама на леђима или длановима на столу, и гледати учитеља у очи. Нису смели причати осим ако их неко нешто не пита. Школе су имале један до два разреда. Правила  понашања су, као и данас била јасна, с тим да су пре правила била много строжа. У школу се долазило редовно, ученик је морао имати кецеље које је носио, и свако је морао имати свеску у коју је писао лекције, нису сви имали уџбенике. Данас има модерних уџбеника и Интернет, и то користите да бисте нешто прочитали и научили, а свеске и белешке се мање користе. Данас нам је све надохват руке, имамо прилику да се образујемо  по највишим стандардима и квалитетима. Данашњи ђаци имају могућност да знања стичу на више начина, да стечена знања стално допуњују. Зато је учитељ тај који  прави план за сваког ђака да за свако дете школа буде најлепши период живота у коме стиче основу за цео живот.

Шта за тебе значи бити Топличанка?

Сам назив Топлица асоцира на храбре, издржљиве људе који су се борили за свој народ. Најпознатија међу борцима је била и жена која се раме уз раме борила, а то је Милунка Савић. Ја сам рођена у Крушевцу, тамо сам завршила школу, имала сам колеге и колегенице из Топлице. Моја мајка је много волела Топлицу, јер је имала две другарице из Блаца код којих је долазила и за њу је то било место питомих и добрих  и веселих људи.

Топличанка ушива успомене, ово је моја:

У току свог рада имала сам и лепих и мање лепих успомена. Једна од најлепших ми је припрема и сама премијера сваке моје представе. Пре сваке представе у договору са директорком и стручном службом набављамо уговор о донаторству и идемо од фирме до фирме упознајемо људе о нашем раду и кроз мини програм који припремимо сакупљамо донацију за куповину наставних средстава и уређење учионице. То изненађење људи тј. запослених кад одгледају ту представу са којом их позивамо код деце изазове велико одушевљење. Деца добију послужење, уважавање од стране запослених самопоуздање да и они својим радом доприносе уређењу школе. Гостовање на телевизији, они се упознају са радом новинара сниматеља, а самим тим су драги гости који говоре о свом раду. То је тренутак кад се рад мојих ђака и мене приказује свима, а верујте, сала биоскопа је увек испуњена до последњег места. То је онај тренутак где се окупљају сви они који воле оно што ја радим, што цене мој рад, а то је моја породица, директорица Весна Тодоровић која је још као учитељица увек волела и ценила мој рад и увек ме бодрила да не посустанем да идем даље, родитељи мојих ђака који су увек ту да помогну. Позитивна трема деце и њихових родитеља, сарадња учитеља и родитеља, свако добија по неки задатак, лепљење плахата… сама премијера, брига сваког ђака да одглуми свој део што боље може, брига родитеља да њихово дете буде најбоље да покаже своје квалитете, ту се и оно дете што није баш добар ђак покаже да леп игра. Па сваком похвала годи, па и оно са више елана даље почне да ради више и успех у школи буде бољи. Аплаузи, завршна сцена фолклор са сплетом игара подиже атмосферу јер наше коло где се чује у било ком делу света разгали душу свима. На крају завршна сцена уз звуке фруле када ја излазим заједно са мојим ђацима  поклањамо се, наговештавамо да је крај представе, а са свих страна се чује аплауз и осмех на лицу сваког од гледалаца. То је за мене нешто најлепше где су сва деца добра, то је моменат када неком одреди пут за даље школовање и будући позив. То је тренутак за многе ученике који су били тремароши повучени и плашљиви да стекну самопоуздање да и када се збуне да знају да се снађу. Тада  су сви задовољни, а деца су поносна што су у центру пажње свих и оправдали су поверење учитељице која је веровала у њих и њихових родитеља који их највише воле. После представе децу пресрећу пролазници честитају им или им кажу како су их гледали на телевизији, сакупљање исечака из новина где су објавили о њиховом наступу.То је успомена коју ја увек памтим , а и моји ђаци и њихови родитељи.